I kad sam pošla od kuće, kmekala sam: jao, kako ću sama (a šta ću kad niko drugi neće), kao ludača (malo me bilo i strah kako ću proći ulicama koje sam zamislila kao veoma mračne i puste), možda nisam morala da se vratim baš tako kasno (mislim, nešto posle ponoći - neki tad tek kreću u život), možda nisam morala da odgledam koncert bezmalo do kraja... I sestra me pitala: pa da li baš moraš da ideš? Ne moram (naravno), ali ŽELIM. Onda idi, odbrusi ona, i dalje ne razumevajući.
Kad stigoh na stanicu, sem mene beše tu samo još jedan momak. Nikog unutra, iza šaltera, nikog na kapiji... Dobro je što sam mogla da prođem bez peronske (volim kad mi tih pedesetak dinara ostane u džepu). Tek nakon pola sata poče masa da pristiže. Lele, kad bus stiže, napuni se kao da je podne.
Budući sama, bejah u prednosti, svi upareni i u društvu sedoše u zadnjem delu autobusa, a ja vozaču iza ramena. Taman mi bilo zgodno da ga upitam hoće li da mi stane na stanici na kojoj inače ne staje. Samo klimnu glavom. E hvala ti, kud bih sama pešačila po ovom mrklom mraku. Vraćah se kasno, mamilo me da osetim noćni život.
Na jednoj od stanica uđe gomila vozača. A jedan sede baš kraj mene, te se raširi, da mu bude ugodno, a ja sedeh na pola dupeta. Volela bih da oni u uskim farmericama ne sede kraj mene, raskrečeni. Njihove stisnute genitalije što vape za komocijom meni stvarno nisu primamljiv prozor. Vozač (ko vozač) psuje kao da s bičem u ruci upravlja kočijama. I baš bi bilo nezgodno da kojim slučajem ostane bez one stvari, pa to mu je, ko svakom vozaču, važnije od menjača. Kako bi se inače obračunali s ma kim ko im stane na žulj? Zasmeta im neki vozač, oni dreknu: majmune, popu... mi ku... Isti ugođaj može da ponudi i gospođi na naplatnoj rampi, samo zato što je spora i ide mu na nerve. Ili je možda debela, ružna, štrkljasta, ko zna... samo mu nije po volji. Čudno, muškarci često nude oralni seks upravo onima koji im nisu privlačni. Noć, tek ponegde osvetljen prozor otkriva da je u sobi verovatno neki zavisnik od interneta.
Sestra rekla: kad izađeš iz busa, ako se plašiš, cimni me da pričamo. Jok, skupo bi me taj strah stajao. A i slabo bi mi tvoj glas pomogao ako me neko zvekne po glavudži toljagom.
I još poručila: vrata su ti otključana; kad uđeš, zaključaj, baklave su ti u frižideru (a na satu pola dva), a spavaš u Miinoj sobi (krevet beše razmešten, samo da se zavučem pod jorganče... ali nee, moram ja prvo na internet, proklet bio).
Probudila se sestra, reče sutradan, oko četiri i pomislila da li sam došla živa i zdrava. Pomislila, pa se okrenula na drugu sranu i nastavila da spava, ne proverivši da li sam u krevetu. Toliko o rodbinskoj brizi.
Kad stigoh na stanicu, sem mene beše tu samo još jedan momak. Nikog unutra, iza šaltera, nikog na kapiji... Dobro je što sam mogla da prođem bez peronske (volim kad mi tih pedesetak dinara ostane u džepu). Tek nakon pola sata poče masa da pristiže. Lele, kad bus stiže, napuni se kao da je podne.
Budući sama, bejah u prednosti, svi upareni i u društvu sedoše u zadnjem delu autobusa, a ja vozaču iza ramena. Taman mi bilo zgodno da ga upitam hoće li da mi stane na stanici na kojoj inače ne staje. Samo klimnu glavom. E hvala ti, kud bih sama pešačila po ovom mrklom mraku. Vraćah se kasno, mamilo me da osetim noćni život.
Na jednoj od stanica uđe gomila vozača. A jedan sede baš kraj mene, te se raširi, da mu bude ugodno, a ja sedeh na pola dupeta. Volela bih da oni u uskim farmericama ne sede kraj mene, raskrečeni. Njihove stisnute genitalije što vape za komocijom meni stvarno nisu primamljiv prozor. Vozač (ko vozač) psuje kao da s bičem u ruci upravlja kočijama. I baš bi bilo nezgodno da kojim slučajem ostane bez one stvari, pa to mu je, ko svakom vozaču, važnije od menjača. Kako bi se inače obračunali s ma kim ko im stane na žulj? Zasmeta im neki vozač, oni dreknu: majmune, popu... mi ku... Isti ugođaj može da ponudi i gospođi na naplatnoj rampi, samo zato što je spora i ide mu na nerve. Ili je možda debela, ružna, štrkljasta, ko zna... samo mu nije po volji. Čudno, muškarci često nude oralni seks upravo onima koji im nisu privlačni. Noć, tek ponegde osvetljen prozor otkriva da je u sobi verovatno neki zavisnik od interneta.
Sestra rekla: kad izađeš iz busa, ako se plašiš, cimni me da pričamo. Jok, skupo bi me taj strah stajao. A i slabo bi mi tvoj glas pomogao ako me neko zvekne po glavudži toljagom.
I još poručila: vrata su ti otključana; kad uđeš, zaključaj, baklave su ti u frižideru (a na satu pola dva), a spavaš u Miinoj sobi (krevet beše razmešten, samo da se zavučem pod jorganče... ali nee, moram ja prvo na internet, proklet bio).
Probudila se sestra, reče sutradan, oko četiri i pomislila da li sam došla živa i zdrava. Pomislila, pa se okrenula na drugu sranu i nastavila da spava, ne proverivši da li sam u krevetu. Toliko o rodbinskoj brizi.
Нема коментара:
Постави коментар