Mia kaže da ručak uvek završava poslednja, kad ja nisam tu. Danas sam joj preuzela titulu. Matija je bio najbrži, pa otrčao na sprat.
Kad se i nas dve nađosmo u dnevnoj sobi, spazismo ga pod roze ćebencetom. Pokrio se i preko glave, pa sam mislila da hoće da se igramo (kao, nemamo pojma gde je on, pa ga tražimo; to je jedna od omiljenih igara mojih sestrića). Mia zagrli ono ćebe i u njemu zamotuljak, a potom mi poverljivo reče: Mislim da plače. Ne znam kako je to shvatila: možda joj je sitno drhturio u zagrljaju, možda je čula tihi jecaj... Otkrismo mu glavu, a on je od nas odvrati i pognu, ne mogući se da sakrije suze. Što plačeš, iznenadih se. Ovaj film je mnogo tužaan, zajeca Matija još jače, ovom dečaku je umro pas.
Pa što gledaš, upitah, onako smotana (ne umem ja nikog da tešim), nemoj da gledaš više (dobro, malo sam ga prigrlila)... A život je takav. Nijedan prijatelj, pa i taj čovekov najbolji, nije nam dat za sva vremena.
Нема коментара:
Постави коментар