U čudnim trenucima naiđu neke uspomene, poezija se s banalnošću splete. Tu oko ponoći, iako već bejah oprala zube, u špajzu odrezah i smazah parče slanine, pa moradoh opet u kupatilo. Opet četkica, pasta, pa trljaj... I dok bejah tako povijena nad kadom (postoje kupatila u kojima se, iz različitih razloga, česma nad kadom koristi mesto one nad lavaboom), setih se njega.
Srela
sam ga svega dvaput u životu. I to ga drugi put nisam ni prepoznala
(malo što nisam ni obratila pažnju, malo što je prvi put bio ošišan do
glave, a drugi s uvrćkanom kosom do ramena, a malo možda i stoga što mi
je glava celog života u oblake zarivena), nanovo mi se predstavio.
Spazio
me jedne letnje večeri, za vreme neke mesne svečanosti, na korzou.
(Inače, beše kod brata u gostima.) Mislio da sam mu se zanosno
osmehnula, a ja ga nisam ni uočila (to ne znači da je on bio neugledan,
već da ja nisam zemljom hodala). Iako gledajući u njegovom pravcu,
smejala sam se, onako uvek sama u gomili, ko zna čemu i ko zna kom,
nekom dalekom i nepostojećem.
Zajednički poznanik upriličio je susret i to je trajalo vrlo kratko: nekoliko finih reči, koje verovatno nisam ja izgovorila (uvek sam ćutala i puštala druge da zbore), pa tutanj (uvek sam nastojala i da se neprijatne stuacije što pre okončaju, a bile su neprijatne kad god se suočavam s nepoznatim ljudima; ni s poznatima mi nije bilo mnogo ugodnije).
Pronašao me potom u bioskopskoj sali, gde bejah s mlađom sestrom od strica (ona tad beše završila peti razred osnovne, a ja treću godinu srednje). I seo jedno mesto dalje od nje. (Uzdržan, fin momak, nije, i to mu je bilo mudro, prišao s moje strane. Ovako sam se osećala prilično bezbedno. Ipak, knedla mi je stajala u grlu i strepela sam od njegovog sledećeg koraka. Naročito što je sestri bio dosadan film, pa svaki čas navaljivala da ode (valjda joj se i činilo da nam drži sveću, iako niko nije palio vatru) i šeta s drugaricama. A ja je stiskala ko davljenik slamku, molila je šapatom da izdrži do kraja. Šta ću ako sama ostanem, jadna ja, nije to za mene, nenaviknuta sam na toliku pažnju. I sviđao mi se drugi, tako sam tad i dugo posle mislila. A u stvari, čitavog života sviđao mi se samo jedan: onaj koji ne postoji! Nisam sigurna, ali mislim da je sestra na kraju pobegla (nemaju osnovci mnogo samilosti). Nas dvoje smo verovatno do kraja filma uglavnom ćutali, s dva prazna mesta kao barijerom između njegove ustreptalosti (zbog moje blizine) i moje strepnje (da mi ne priđe bliže).
Bio tad na odsluženju vojnog roka, u LJubljani. I poslao mi posle pismo. Adresu sam mu dala, budući učtiva (bio je fin, beskrajno fin; stoga bila sam fina, neuobičajeno fina: obično sam prema onima koji mi se približe bila odbojna i drska). Bilo je to prvi i jedini put da dobijem ljubavno pismo (jedini ako ne računamo da mi je o svojim osećanjima pisao dvaput). U prvom pismu napisao: Cvet cvetu! (Nadam se da me video kao crvenu gladiolu; ne bih volela da me poistovetio s belobonom.) Kad dođem ponovo, pokloniću ti jedan ovakav cvet, ali pravi. (Jao, kako bi znao da meni na cveće noge klecati neće.)
U drugom nacrtao srce. I napisao: Jedno srce negde daleko kuca samo za tebe. (Budalasto li je, na druge se rasipa.)
Kad ovih dana u kutiji pronađoh ta pisma, iznenadi me koliko je momak bio romantičan, svejedno što pomenute sladunjave izjave nisu njegove lične već fraze. Saosećam sad, iako totalno operisana od romantike, izgleda.)
Ja njemu posle, tek pošto mi je poslao i drugo pismo u kojem me kori zbog neodgovaranja, uzvratila frazama kako prema njemu gajim drugarska osećanja, iako nisam gajila nikakva. Ako me sećanje dobro služi, bio je vrlo simpatičan, samo ga zaklanjao onaj koji ne postoji. Sem toga, nisam imala gotovo nikakvog kontakta s muškarcima i bilo mi je vrlo neugodno u njihovoj blizini. (Primećivala sam njihove zainteresovane poglede, ali sam se trudila da im nikako ne omogućim pristup, naprotiv.)
Sem o tim ljubavnim, pisao i o vojničkim mukama (precizno navodi broj preostalih dana u vojsci). "Još kad se setim kuće ili tebe, nešto me stegne oko srca i zaboli". Rekla bih da je to jedan od simptoma zaljubljenosti u ono čega nema... Bila sam mu ko srčana mana.
Piši mi... jure li te momci (da se koji i usudio, brzo sam trčala) i da li ti još uvek nešto značim (zanimljivo: ne da to nikad nisam rekla ili nagovestila -- među nama nije došlo do takvog ispovedanja; uostalom, koliko ti može značiti neko nakon pola sata poznanstva?). "Ti meni značiš puno i više od toga, volim te kao nikoga pre." (Eto, ipak može, TOLIKO.) Ma hajde, sad bih mu rekla, ne može to biti ljubav, bar ne prema meni; to je ljubav prema nepostojećoj, željenoj ženi. "Kada sam bio s tobom, osećao sam kako me ispunjava neka toplina, i sve oko mene je nestajalo, gubilo se u tvom pogledu, tvojoj kosi (mora da sam u njoj, onda, vukla i bioskopska sedišta, filmske reklame...). "Lepo je kad čovek ima nekoga da ga razume, posavetuje ili primi na svoje grudi." Hm... mislio je da će ta lascivna misao proći neopaženo.
"Ma koliko daleko bila, nikuda mi ne možeš pobeći, jer te čuvam u svom srcu, zauvek." (Šta, bre, ne mogu, provalila bih iz te tamnice ko vepar iz obora, da sam stvarno bila zatočena.) Sad bi trebalo da ga nađem (verovatno sa ženom i čoporom dece) i kažem mu da je lažov.
Moli me da primim puno toplih pozdrava i poljubaca (čija se temperatura ne precizira) od nekog ko me iskreno voli. Potpisan kao: zauvek tvoj. (A šta ako mi padne na pamet da banem i zatražim svoju imovinu? C-c-c, neoprezan li je čovek kad ga obuzmu osećanja.)
"Pomogla si mi da shvatim da su želje i maštanja ponekad u suprotnosti sa stvarnim svetom." Ja pomogla nekom? Samo sebi, sanjaru nad sanjarima, nisam mogla.
Da budem iskrena, taj momak je sasvim lepo izgledao, toplo se osmehivao... Ali ja sam bila još nezrela, smotana i sputana, ušuškana u svojoj ćutnji... Nisam umela s ma kim da komuniciram, pa sam se radije svega klonila. Sem toga, mislila sam da sam zaljubljena (u nekog ko me slabo primećvao i bio zaljubljen u neku koja ga nije primećivala... i tako unedogled). I bila sam, kao i sad, u nekog ko ne postoji, a nadam se da će doći. Taj nepostojeći uskratio me svima ostalima, zaštitio me od zla, ali i od dobra.
Zajednički poznanik upriličio je susret i to je trajalo vrlo kratko: nekoliko finih reči, koje verovatno nisam ja izgovorila (uvek sam ćutala i puštala druge da zbore), pa tutanj (uvek sam nastojala i da se neprijatne stuacije što pre okončaju, a bile su neprijatne kad god se suočavam s nepoznatim ljudima; ni s poznatima mi nije bilo mnogo ugodnije).
Pronašao me potom u bioskopskoj sali, gde bejah s mlađom sestrom od strica (ona tad beše završila peti razred osnovne, a ja treću godinu srednje). I seo jedno mesto dalje od nje. (Uzdržan, fin momak, nije, i to mu je bilo mudro, prišao s moje strane. Ovako sam se osećala prilično bezbedno. Ipak, knedla mi je stajala u grlu i strepela sam od njegovog sledećeg koraka. Naročito što je sestri bio dosadan film, pa svaki čas navaljivala da ode (valjda joj se i činilo da nam drži sveću, iako niko nije palio vatru) i šeta s drugaricama. A ja je stiskala ko davljenik slamku, molila je šapatom da izdrži do kraja. Šta ću ako sama ostanem, jadna ja, nije to za mene, nenaviknuta sam na toliku pažnju. I sviđao mi se drugi, tako sam tad i dugo posle mislila. A u stvari, čitavog života sviđao mi se samo jedan: onaj koji ne postoji! Nisam sigurna, ali mislim da je sestra na kraju pobegla (nemaju osnovci mnogo samilosti). Nas dvoje smo verovatno do kraja filma uglavnom ćutali, s dva prazna mesta kao barijerom između njegove ustreptalosti (zbog moje blizine) i moje strepnje (da mi ne priđe bliže).
Bio tad na odsluženju vojnog roka, u LJubljani. I poslao mi posle pismo. Adresu sam mu dala, budući učtiva (bio je fin, beskrajno fin; stoga bila sam fina, neuobičajeno fina: obično sam prema onima koji mi se približe bila odbojna i drska). Bilo je to prvi i jedini put da dobijem ljubavno pismo (jedini ako ne računamo da mi je o svojim osećanjima pisao dvaput). U prvom pismu napisao: Cvet cvetu! (Nadam se da me video kao crvenu gladiolu; ne bih volela da me poistovetio s belobonom.) Kad dođem ponovo, pokloniću ti jedan ovakav cvet, ali pravi. (Jao, kako bi znao da meni na cveće noge klecati neće.)
U drugom nacrtao srce. I napisao: Jedno srce negde daleko kuca samo za tebe. (Budalasto li je, na druge se rasipa.)
Kad ovih dana u kutiji pronađoh ta pisma, iznenadi me koliko je momak bio romantičan, svejedno što pomenute sladunjave izjave nisu njegove lične već fraze. Saosećam sad, iako totalno operisana od romantike, izgleda.)
Ja njemu posle, tek pošto mi je poslao i drugo pismo u kojem me kori zbog neodgovaranja, uzvratila frazama kako prema njemu gajim drugarska osećanja, iako nisam gajila nikakva. Ako me sećanje dobro služi, bio je vrlo simpatičan, samo ga zaklanjao onaj koji ne postoji. Sem toga, nisam imala gotovo nikakvog kontakta s muškarcima i bilo mi je vrlo neugodno u njihovoj blizini. (Primećivala sam njihove zainteresovane poglede, ali sam se trudila da im nikako ne omogućim pristup, naprotiv.)
Sem o tim ljubavnim, pisao i o vojničkim mukama (precizno navodi broj preostalih dana u vojsci). "Još kad se setim kuće ili tebe, nešto me stegne oko srca i zaboli". Rekla bih da je to jedan od simptoma zaljubljenosti u ono čega nema... Bila sam mu ko srčana mana.
Piši mi... jure li te momci (da se koji i usudio, brzo sam trčala) i da li ti još uvek nešto značim (zanimljivo: ne da to nikad nisam rekla ili nagovestila -- među nama nije došlo do takvog ispovedanja; uostalom, koliko ti može značiti neko nakon pola sata poznanstva?). "Ti meni značiš puno i više od toga, volim te kao nikoga pre." (Eto, ipak može, TOLIKO.) Ma hajde, sad bih mu rekla, ne može to biti ljubav, bar ne prema meni; to je ljubav prema nepostojećoj, željenoj ženi. "Kada sam bio s tobom, osećao sam kako me ispunjava neka toplina, i sve oko mene je nestajalo, gubilo se u tvom pogledu, tvojoj kosi (mora da sam u njoj, onda, vukla i bioskopska sedišta, filmske reklame...). "Lepo je kad čovek ima nekoga da ga razume, posavetuje ili primi na svoje grudi." Hm... mislio je da će ta lascivna misao proći neopaženo.
"Ma koliko daleko bila, nikuda mi ne možeš pobeći, jer te čuvam u svom srcu, zauvek." (Šta, bre, ne mogu, provalila bih iz te tamnice ko vepar iz obora, da sam stvarno bila zatočena.) Sad bi trebalo da ga nađem (verovatno sa ženom i čoporom dece) i kažem mu da je lažov.
Moli me da primim puno toplih pozdrava i poljubaca (čija se temperatura ne precizira) od nekog ko me iskreno voli. Potpisan kao: zauvek tvoj. (A šta ako mi padne na pamet da banem i zatražim svoju imovinu? C-c-c, neoprezan li je čovek kad ga obuzmu osećanja.)
"Pomogla si mi da shvatim da su želje i maštanja ponekad u suprotnosti sa stvarnim svetom." Ja pomogla nekom? Samo sebi, sanjaru nad sanjarima, nisam mogla.
Da budem iskrena, taj momak je sasvim lepo izgledao, toplo se osmehivao... Ali ja sam bila još nezrela, smotana i sputana, ušuškana u svojoj ćutnji... Nisam umela s ma kim da komuniciram, pa sam se radije svega klonila. Sem toga, mislila sam da sam zaljubljena (u nekog ko me slabo primećvao i bio zaljubljen u neku koja ga nije primećivala... i tako unedogled). I bila sam, kao i sad, u nekog ko ne postoji, a nadam se da će doći. Taj nepostojeći uskratio me svima ostalima, zaštitio me od zla, ali i od dobra.
Нема коментара:
Постави коментар