Ti nisi mene slušala

Kad god odem, Maša s vrata navali: Hajde da čuješ kako sviram klavir! Da čuješ kako ja sviram, odmah dodaje i Ignjat. A da cujes kako ja siram, pridružuje se i Staša (neće ona ni za dlaku za sestrom  i bratom da zaostane), dok se penjemo uz stepenice. I ja slušam, šta može preče i lepše biti. Maša stvarno svira divno, a da se naslutiti da i u maleckima neki talenti čuče.
No pošto Maša i Ignjat odsviraše svoje deonice, a Staša se uspentra na stolicu, sestra me pozva iz prizemlja, pa izađoh u hodnik (da čujem šta hoće). Trenutak potom Staša grunu u plač i izlete ko oparena iz sobe. Šta je bilo, pokušavala sam da otkrijem razlog za suze. Ona ne zastade, samo skrsti ruke ljutito i uvređeno, požurivši da se dokopa igraonice (sobe pune igračaka i ničeg više). Tamo je nađoh iza vrata, oblivenu suzama. Pa što plačeš, upitah, zagrlivši je. Da li te Igi udario?
Ti nici mene susala, provali iz nje nezmerna tuga, pomešavši se sa suzama. Pa kako te ne bih slušala, samo sam načas izašla, hajde sad da sviraš... Neecuu, neecuu, odbijala je uvređeno. Jedva je namolih da obriše suze i odemo do klavira.
Eto, nije trebalo da reagujem na sestrinu dreku. Sestrići uvek za moje uši imaju nešto umilnije.