Свакога дана Маша с планине по сто пута (хипербола, срећом) телефоном зове оца и мајку (а неретко тражи да говори и са осталом присутном родбином). Детаљно описује шта је коме купила, набраја дипломе које је освојила, извештава колико питања имају на тесту...
Не помаже што мајка говори да је у неком послу, Маша везе ли везе, или само вергла. Ако не може да говори мајка, она тражи тетку, или тату, па опет укруг. Пита шта ради деда, шта баба, шта ради овај и шта ради онај (њих никако не заборавља)...
И сваки пут мајка, чини се сатима, покушава да је прекине или убеди да се чују касније, можда (ако је умилостиви) сутрадан... Синоћ јој, након бескрајног разговора, рече: добро, Машо, зваћу те ја кад устанеш (одмори мало тај неуморни језичић). И таман да прекине, а Маша се зачуди: а како ћеш ти знати кад сам ја устала? /Како? Па тако што ће је ћерка, чим очи отвори, позвати телефоном./
И сваки пут мајка, чини се сатима, покушава да је прекине или убеди да се чују касније, можда (ако је умилостиви) сутрадан... Синоћ јој, након бескрајног разговора, рече: добро, Машо, зваћу те ја кад устанеш (одмори мало тај неуморни језичић). И таман да прекине, а Маша се зачуди: а како ћеш ти знати кад сам ја устала? /Како? Па тако што ће је ћерка, чим очи отвори, позвати телефоном./
Нема коментара:
Постави коментар