Док је Маша возила ролере, баба Олга је седела пред кућом, па и ја седох крај ње, да мало поразговарамо (увек су ме бабе волеле јер бејах скромна и тиха и јер сам их уважавала и помагала им шта год могу; старе људе данас често ни ближњи не поштују и место да им старост олакшавају, чине је још тежом)... о лету које се гаси, о киши која неће да падне, о суши која већ дуго траје и неке биљке гуши...
Управо се небо било мало натмурило, канда ће из облака пасти која кап, колико и кад Марко стисне суву дреновину. Ова киша једино ако ће купусу шта значити, рекох, све друго што је порасло - порасло је. /Умем ја да водим домаћинске разговоре и тематски угађам саговорнику./ А имате ли дулека, упита она. Имамо, баш пуно, и прошле године смо имали. Сад имамо и неке тикве, за које сам ја донела семе. Волимо ми чорбу од дулека, пите...
Старим особама, које су статичне, слабије се крећу (или се не крећу уопште), значи топла реч (о ма чему што је њима блиско). И рука на коју могу да се ослоне. Све друго је мање битно... А управо то што им највише треба најчешће немају. Мислите о томе да сте следећи... па спавајте мирно ако због вас баке и деке уздишу.
Нема коментара:
Постави коментар