Кад је Игњат недавно ишао у куповину, био је најгори од све деце у својој породици (добро, па и није нека конкуренција), али и тржном центру (е, за то му већ треба капу скинути... само обазриво, да се не разбесни).
Пошао човек да купи ципеле у Цицибану, али успут и одећу гледао (тачније, гледала је мама, а он се досађивао чекајући). Но нема он стрпљења нити мира (како би имао, кад нема ни две године). Мама гледа одећу, Маша гледа, тетка гледа... (тата се пред вратима премешта с ноге на ногу и по потреби, кад му затраже, отвара новчаник). Морао је нешто да смисли. И почео да се крије иза одеће на офингерима (некад је то била омиљена забава његових старијих сестара). Дограбио неки женску мајицу и једва му истргосмо (баш му она запала за око).
Где год који излаз спази, он појури ко суманут, не гледајући где су му пратиоци. Помазио у холу неко слатко бело куче, па потом пошао за њим и газдом ка главним вратима. Човек из обебеђења се већ био упутио ка њему, контајући свакако да се изгубио тај малиша одлучна корака. У последњем моменту, ја га зграбих, а он (како се и очекивало) поче да се отима и пропиње (могао је когод још помислити да сам зла киднаперка; и да јесам, ко да бих киднаповала тај овећи пакет проблема?).
У Цицибану беше миран и насмејан само док је пробао патике. А после седе за неки сточић и дохвати коцкице, па кроз минут устаде и поче да прави свој размештај: столицу гурну до полице, а онда покуша да се на столицу попне... Једва га је мајка отргла од играчака. Бацао се као луд уназад, забацивао главу, вриштао ко да га деру... Рекао отац да га у продавнице неће водити до осамнаесте године (што је купио - купио је). Толико ће можда морати и да носи ове нове ципеле. Нек савије прсте, кад неће да ћути.
Па не може то више тако, нарушава јавни ред и мир. Урла на сав глас, коса се диже пролазницима (и кад су ћелави), иако му се осмехују. Леп је мали, и шармантан, али бесан, самовољан. То се баца, то се цима, то урличе, не да се ни повести ни потерати.
Пошао човек да купи ципеле у Цицибану, али успут и одећу гледао (тачније, гледала је мама, а он се досађивао чекајући). Но нема он стрпљења нити мира (како би имао, кад нема ни две године). Мама гледа одећу, Маша гледа, тетка гледа... (тата се пред вратима премешта с ноге на ногу и по потреби, кад му затраже, отвара новчаник). Морао је нешто да смисли. И почео да се крије иза одеће на офингерима (некад је то била омиљена забава његових старијих сестара). Дограбио неки женску мајицу и једва му истргосмо (баш му она запала за око).
Где год који излаз спази, он појури ко суманут, не гледајући где су му пратиоци. Помазио у холу неко слатко бело куче, па потом пошао за њим и газдом ка главним вратима. Човек из обебеђења се већ био упутио ка њему, контајући свакако да се изгубио тај малиша одлучна корака. У последњем моменту, ја га зграбих, а он (како се и очекивало) поче да се отима и пропиње (могао је когод још помислити да сам зла киднаперка; и да јесам, ко да бих киднаповала тај овећи пакет проблема?).
У Цицибану беше миран и насмејан само док је пробао патике. А после седе за неки сточић и дохвати коцкице, па кроз минут устаде и поче да прави свој размештај: столицу гурну до полице, а онда покуша да се на столицу попне... Једва га је мајка отргла од играчака. Бацао се као луд уназад, забацивао главу, вриштао ко да га деру... Рекао отац да га у продавнице неће водити до осамнаесте године (што је купио - купио је). Толико ће можда морати и да носи ове нове ципеле. Нек савије прсте, кад неће да ћути.
Па не може то више тако, нарушава јавни ред и мир. Урла на сав глас, коса се диже пролазницима (и кад су ћелави), иако му се осмехују. Леп је мали, и шармантан, али бесан, самовољан. То се баца, то се цима, то урличе, не да се ни повести ни потерати.
Нема коментара:
Постави коментар