Једно дете - два седишта

И данас ми сестра оставила једно дете, а колица за двоје (иако јој је пуна кућа којекаквих колица, што од њене, што од сестрине, што од деверове деце). 

За дивно чудо, колица расклопих успешно, и то из првог покушаја,  па се насмејах самозадовољно. /Чини ми се да бих пре, по сећању (питам се да ли сам луда или сам стварно у основној у школи имала предмет који се звао Пушка и који је лично директор, с особитом страшћу, предавао), раставила пушку М-48 но склопила дечја колица. Колико год да ми причају и објашњавају: видиш ово црно дугме, то прво гурнеш унутра, тек онда стиснеш ово сиво и гурнеш улево, па ово бело окренеш за шездесет седам степени удесно, а онда.../ Али ми осмех већ у следећем трену нестаде, чим сам установила да су ми колица из освете (за то што им прекидам пландовање) шчепала рукав зелене јакне (која беше овлаш пребачена преко Сташиног дела возила). Остављајући (и заборављајући) јакну на мукама (док се не појави неко ко зна како да је ишчупа из канџи распомамљених колица), Игњат и ја кренусмо у шетњу. И данас ме (као и сваки пут пре, а вероватно и сваки наредни) на сваком кораку неко упита: а где ти је другоо (ваљда кад имаш два "удубљења", оба треба да су попуњена)?
Јасно ми је да се у народу не гледа са симпатијама на оног који седи на две столице. Али ваљда једно дете има право да располаже (и башкари се) у колицима с два седишта.