Како да не

Она је једна баш фина жена. Лепа, паметна, васпитана, уздржана, мудра... Родила је дете (без анестезије, што је већ годинама аут), бави се кућом, пере, кува, меси... Жели да одржи и опорави имање свог оца. Поврх свега, уметничка је душа. Својом предузимљивошћу и борбеношћу подсећа ме на моју бабу. Ма само човек да пожели такву домаћицу.  

И упитах је једном: а има ли у браку времена за љубав? (Баш ме занимало њено мишљење и њен случај.) Како да не, одговори мирно она, не престајући с послом. Управо сам то желела да чујем (јее, могуће је, могуће... да љубав надживи брак), па пречула три тачке. Нисам прозрела иронију (идеализам је као катаракта)... док она свој одговор не допуни. 
Није да није угодно (живети удвоје, делити и радост и муке), али живот те меље, каже. Егзистенцијални проблеми, односно њихово решавање, остављају мало снаге, времена и воље за нежност. 
Не вреди, ја и даље верујем да је могуће.