Јесен, а ја волим...

Волим лето. И да ме неко пита, ја бих хтела да је лето стално. Међутим, пошто то није могуће, има већ неколико година како сам почела да волим и јесен, и зиму... Волим дан онакав какав осване (не рачунам на дане какве бих ја желела, јер се не зна ни кад ни колико ће их бити). 
Кад одлази лето, ја тугујем што ћу се начекати до следећег. Али кад већ јесен распакује кофере, пристави чај и раскомоти се на угаоној, ја је погледам изблиза, у очи, и схватим да и њу волим. Волим и кад дуне ветар, и кад сипи или лије киша, волим кад се спусти магла... Волим кад пуцкета ватра, кад је у соби топло, а ја у кревету, под јорганом. Волим кад се вуку дрва за огрев, кад се бере кукуруз (тачније, волим кад се кукуруз ручно бере, кад се у канатама жути; волим кад сељаци шашу српом секу...)... 
Јесен је... Волим... неког кога нема (или је далееко, далеко). И чезнем... за нечим чега нема (или је далеко, недосегнуто). Али нисам сигурна да ли због тога више патим или се наслађујем тиме што немам, што само сањам... Самоћа и чежња болно су заносне.

Позна је ноћ, дрвеће обливено сузама, а ветар ко бесан у прозоре бије и срце ми неким немиром просеца. Под јорганом нема снажне руке која грли, у тами нема утешног шапата... и не знам јесам ли више тужна због тога или срећна што сам језиво сама... а јесен је.