Grdno sam se obradovala kad sam u Kraljevu stupila u autobus i shvatila da ću više od sat vremena stajati (komotno doduše, trebalo bi da budem zadovoljna). Vozač (onaj rezervni; dug je put, povremeno se smenjuju) provuče se do mene i ja zatražih kartu do B.......
Punu kartu, upita on. Ja zastadoh, ne znajući kakve su mi tačno mogućnosti (pune i vitke karte). /Čoveče, ja nisam odavde, meni moraš da nacrtaš./ Jednu kartu do B......., promucah (možda je pitao hoću li PUNO karata ili samo jednu?). No on ponovi (odnosno promumla sebi u bradu, pronjuca...) isto: punu kartu? Pa kakvu drugačije, aman?
Imate popust za studente... (poče da nabraja on). /Nisam čula, ali jednu od privilegovanih kategorija možda čine trudnice. Nadam se da mu nisam zaličila na tu sortu (upravo sam u jednoj poslastičarnici bila smazala ooogromno parče torte).
Ma daj punu, čiko (mada bi verovatno bilo bolje da ga nazovem batom: ne bi me čudilo da se rodio tek pošto sam ja šerpe po pesku prestala da vučem - izgustirala ih), ja častim (za godine koje si mi s grbače skinuo)!