Бивше тихо девојче (што и даље снева) и велики сестрићи (плус небројени комарци и једна баба)

Некад сам била ко Дучићева поезија: тихо девојче што снева. Последњих година (ајд што и даље сневам) колико сам се расписала, толико сам се и разбрбљала. А то се каткад неповољно одражава на моје здравље: стално ми мањкају сати сна. 

Требало је да оперем косу, али сестрићи (они велики, средњошколци и студенти) сјатили ми се код бабе на конак, па не одолех да их видим... начас, што се протегло на два-три сата. Ретко се виђамо, па речи прште ко из црева које затиснеш прстом. Што је лепо кад ти сестрићи стасају (они одрасли, а ја нисам оматорила... нисам!), па можете о којечему да разговарате. И да до пола ноћи не спавате. /Не ваља само што ујутру скоро сви ранимо... а не знам како ћемо... очи отворити./ Хтела сам само кратко да се задржим, знам да немам времена (кратак је дан, а нарочито ноћ). Онда сам стала крај врата (а никако да изађем) и млела ко навијена. Било је момената кад сам себи заличила на предавача. Још сам Урошу, као ваљан аргумент, и цитирала једну од најчешћих реченица коју су нама одрасли говорили: ја сам твојим путем прошла, ти мојим још ниси (истина, ако ишта имам, имам искуства у посматрању и промишљању). /Додуше, не рекох им да ја у ствари тим путем и нисам ходала, више сам вирила из врзине и пратила туђе кораке у даљини. Али то не побија чињеницу да сам мислила и мислила, увиђала и спознавала... /  Ко би рекао да ћу и ја то понављати. Како се све врти укруг!
Чак смо и о васпитању деце говорили. Гле мене, рекох, ко да имам десеторо! /Е па и имаш, рече Марко, стално си с децом. Па јесте, не морам да их родим, па да их боље разумевам./ Мени су као малој рођаци говорили да ће ми деца изгристи уши или их нећу ни имати. Кад, обе претпоставке су тачне (прва, срећом, само фигуративно: сестрићи ми још не једу ништа сем џигерице који пут).

У међувремену Маја је опрала косу и Јеца јој је косу испеглала. Онда су ми рекли да седнем и направила сам грдну грешку: села сам. А кад седнем, тешко се наканим да устанем (поготово кад ми је, као ноћас, угодно). 

И тако, реч по реч, поноћ превали. Већ је и Јеца била опрала косу, па је сад Маја преузела улогу фризерке. А ми се сетисмо њене нове симпатије и недавне згоде. Маја се на све само кикотала.  Не помињите га више, завапи Јеца, остаћу без ува (канда Маји од смеха, или заљубљености, дрхте руке, па и пегла не држи правац)!

Преко силних озбиљних тема (толеранције, поштовања, уважавања...) и ђачких симпатија дођосмо и до комараца (добро, не желим да спорим како и они знају озбиљно живот да закомпликују... али другима, ја се осећам дискриминисано - избегавају ме ко да сам кужна).

Марку су летос једне ноћи комарци толико зујали око главе (и гризли га повремено, разуме се, ко је луд да пропусти прилику), да није ока склопио, па наредног јутра није отишао на посао (онај обезбеђен преко омладинске задруге, Марко је још школарац). Онда се и баба сети свог  летошњег окршаја с комарцима. И зачуди се силно: ја не знам одакле су они (силни) комарци, упита, не престајући да игра карте на рачунару. Из Шепшина, добаци Марко (прави коментар у правом моменту; духовитост нам је у фамилији наследна). Од смеха ми, не први пут вечерас, испадне мрва јабуке из уста (опрала сам била зубе, али сви јабуке јели, па и мене намамили; кад се једе, не прича се, али ми не имадосмо кад да раздвајамо те две активности). Нису ти страшни, додаде, ко они моји из Рожанаца (који су канда крволочнији). Али баба му не даде за право (сваком су своје муке најтеже).

И ко зна о чему бисмо још зборили, да ја себи нисам заповедила: доста (иако не волим да прекидам оно што ми годи)! Е, моји сестрићи (ко пчелице паметни), следећи пут дођите дан раније, не с конца викенда - сад мора да се леже.