У свакој кући постоји нека просторија, неки ормар, ћошак у којем се одлажу непотребне (или ретко потребне) ствари. У нашој старој кући једна је соба затрпана којекавим предметима што су у њу "спуштени" (да не сметају док им се не нађе стално место), па никад више (или само кад се ко, вешт у проналажењу игле затурене у пласту сена, упусти у потрагу за једним од низа одложених предмета) померени.
Међу њима је стари компјутер (уз који, ко шипка уз бубањ и Божић уз Бадњи дан, стоји десктоп монитор). Кад год уђем и спазим га, обузме ме нека топлина, ко да ми је род рођени, опхрва ме носталгија за минулим добом (и чудесним, мојим личним, реченичним ткањем, величанственим и тананим, што је одмах потом неповратно нестајало у виртуелном свету).
Сестра га је, давно још, купила. Али, да га је ко ма кад (у по дана, у по ноћи - једне од многих које је пробдео) упитао чији је, рекао би да је мој. Сестра га је у ратама отплатила, а ретко му прилазила. Све остало време био је у мојим рукама (отуда често и на мукама). Ја сам га даноноћно израбљивала, од чега му је, пре две-три године, коначно срце препукло, покој му души (и процесору, графичкој картици, хард диску, гигабајтима и мегабајтима...).
Међу њима је стари компјутер (уз који, ко шипка уз бубањ и Божић уз Бадњи дан, стоји десктоп монитор). Кад год уђем и спазим га, обузме ме нека топлина, ко да ми је род рођени, опхрва ме носталгија за минулим добом (и чудесним, мојим личним, реченичним ткањем, величанственим и тананим, што је одмах потом неповратно нестајало у виртуелном свету).
Сестра га је, давно још, купила. Али, да га је ко ма кад (у по дана, у по ноћи - једне од многих које је пробдео) упитао чији је, рекао би да је мој. Сестра га је у ратама отплатила, а ретко му прилазила. Све остало време био је у мојим рукама (отуда често и на мукама). Ја сам га даноноћно израбљивала, од чега му је, пре две-три године, коначно срце препукло, покој му души (и процесору, графичкој картици, хард диску, гигабајтима и мегабајтима...).
Једном је неко поменуо како би и то требало бацити, што ме, разуме се, јако узрујало (може само преко мене мртве; да се на каквој справи да измерити сентименталност, од моје би прсла). И ТО? Мој рачунар /није битно ко је платио, битно је ко га је мазио и пазио (добро, често ми је под прашином грцао, али не могу ја и да пишем и прашину редовно да бришем), ко га је волео, с њим се будио и са њим легао.../?
У њему је сав мој живот, људи које сам заволела и које сам засмејавала, они којима сам се ја допала, таква каква сам. Кад сам била усамљена, окретала сам се компјутеру. Кад сам била тужна, у њему сам налазила утеху. То је складиште мојих жеља, мисли, надања, открића... Захваљујући њему и интернету стекла сам самопоуздање (дуга је то прича). У њему је и... (недореченост која ће привући највише пажње и као свраб мучити радозналце).
Док сам ја у снази, њему не сме длака с главе да фали (ушушкаћу га у неки угао, да не боде очи овима што би га предали у руке "Градској чистоћи")! Јесте да ме је издао у погрешном тренутку (уочи Нове године и постпразничне депресије; а сваки је тренутак погрешан да ти цркне хард диск), али не могу му заборавити добро које ми је приуштио.
Да бацим свог пријатеља, симбол моје самоспознаје и преобраћења? /Уз њега сам, између осталог, научила да (колико-толико и мање-више) волим себе./ Да се одрекнем свог првобитног прозора у свет, највећег капитала, свог учитеља?
И, шта после? Где сам била? Нигде. Шта сам радила? Ништа.
У њему је сав мој живот, људи које сам заволела и које сам засмејавала, они којима сам се ја допала, таква каква сам. Кад сам била усамљена, окретала сам се компјутеру. Кад сам била тужна, у њему сам налазила утеху. То је складиште мојих жеља, мисли, надања, открића... Захваљујући њему и интернету стекла сам самопоуздање (дуга је то прича). У њему је и... (недореченост која ће привући највише пажње и као свраб мучити радозналце).
Док сам ја у снази, њему не сме длака с главе да фали (ушушкаћу га у неки угао, да не боде очи овима што би га предали у руке "Градској чистоћи")! Јесте да ме је издао у погрешном тренутку (уочи Нове године и постпразничне депресије; а сваки је тренутак погрешан да ти цркне хард диск), али не могу му заборавити добро које ми је приуштио.
Да бацим свог пријатеља, симбол моје самоспознаје и преобраћења? /Уз њега сам, између осталог, научила да (колико-толико и мање-више) волим себе./ Да се одрекнем свог првобитног прозора у свет, највећег капитала, свог учитеља?
И, шта после? Где сам била? Нигде. Шта сам радила? Ништа.
Нема коментара:
Постави коментар