Кабадахија и пржени кромпири

Маши је дојадило што мора сваког јутра да рани. А знам и да се секира што сутра иде на рекреативну наставу и први пут ће се, чак на седам дана, одвојити од маме и тате. Зато је нервозна и љута ко зоља. Мало-мало па се заплаче. Тако је данас кроз сузе наручила пржене кромпире, да јој се донесу у моју (нашу, дечју) собу, на послужавнику (баш како и ја вазда обедујем крај лаптопа).

Видећи да се кромпирићи сервирају, и Игњат се заинтересовао и мумлајући и прстом упирући сигнализирао да би и он презалогајио. Тако смо кромпир из шерпе поделили на два, мање-више једнака, дела. Кад сам са стола хтела да узмем краставчиће, које је Маша такође поручила, Игњат се побуни. Тај мали мисли да све на шта баци око припада њему. И не воли он ни мрве да се одриче, па вазда негодује и кад га само питаш да се чиме јестивим послужиш. А неее, а неее... Тобоже се смешка, али не бих се ја са њим шалила (зато се и не шалим, нађем начина да му испред носа макнем што ми треба).

Једно време он је мљацкао у кухињи, за столом, како и јесте ред, а Маша је своје грицкала у соби. Онда се, иако је на његовом тањиру било још поприлично кромпирића, обрео у соби и неопажено примакао Машиној порцији. Тако је дограбио један кромпирић и, упркос Машином опирању и галами, однео... у свој логор, под свој шатор, кабадахија један. Таман се Маша смирила, а он се за минут вратио, с истом намером. Пружио се мало преко кревета да дохвати тањир и кромпир, па опет, стиснувши коцкицу (јер више не може да стане) у шаку, одмаглио кроз ходник у свој табор. Затим се појавио и трећи пут, па четврти... Маша (која пржене кромпириће обожава) већ није престајала да виче, а он је долазио и одлазио (без предаха и паузе)... с пленом на који се био намерио. Џаба сам га ја одговарала, џаба је Маша тањир стискала. Игњат је грабио и грабио... Први сам пут рекла: даај му, Машо, гладан је и он (а нисам знала да његова збирка кромпирића једва да је начета). Други пут сам рекла: пусти га, Машо, маали је... Трећи пут сам се испречила његовој самовољи и алавости, те се упустила у борбу (пресретала га кад долази и јурила кад одлази). Једва га некако заварасмо (не могосмо да чекамо да се засити, јер беше већ сит - отимао је на пун стомак) и опет наступи, какав-такав, мир у кући.
Ваше мало може бити много ономе ко има доста, али жели да има још више.