Чаробни пудинг и алергија

Ово је наручена прича. О једном дечаку који се зове Леон и његовој сестри која се зове Миа. Да им приушти мало књижевне славе решила je њихова тетка (и поклонила ми чоколаду с кексом, да подмитим мозак, не би ли боље функционисао; мисли да је мој мозак тако лако обрлатити, то незајажљиво -- још чоколада хоће). /А тетка (да и то кажемо)  лепа, шарена и насмејана, од најбоље сорте. И ради у продавници слаткиша --  на дечјој листи омиљених тетака такве се вероватно највише котирају./

У вртићу Леон, четворогодишњак, није хтео да поједе пудинг. Зато што је на пудинг алергичан, објаснио је васпитачици. И она је то, разуме се, прихватила као оправдање (с алергијом се не  треба шалити). Али мајка, кад га послеподне поведе кући, није хтела да му верује на (дечју) реч. Одвешћу те лекару, рече, да видимо на шта си све алергичан (у вртићима су честе алергије на боранију, грашак, броколи... треба предупредити нежељене ефекте). Немој да ме водиш, одмах реагова Леон, ЈА ћу да ти кажем (ко би боље знао, не треба за то лекарска диплома): на пудинг и на бело млеко... а на чоколадно нисам (јасно, ја још никад не сретох дете које је алергично на млеко обојено чоколадом). /А не знам што је мајка тако неповерљива. Не јадају ли се често и одрасли да добијају оспице (које се, додуше, никад не виде) од оног што не воле, а што их, ко за инат, често сналази?/

Миа, његова сестра, има шест година. Такође иде у (исти) вртић. И жели да одрасте, што пре, колико сутра, или одмах сад, сместа и напречац. Зато, кад год уграби прилику, обува мамине ципеле с високим потпетицама. И зато једе пудинг, кад год и колико год може. Јер Миа жели и да носи брусхалтер. /Боже, да ли само ја у детињству нисам чезнула за ципелама на штиклу? Да ли само мене ич нису занимали брусхалтери? Никад ја то нисам, ко што девојчице знају, ни чежњиво ни зачуђено (због димензија) прислонила уза се. Штикле не носим ни сад, а као тинејџерка презирала сам и грудњаке и оно због чега је у неко доба постало нужно да их носим. О, како бих сада грдно патила да сам пубертет некако успела да приволим да ме заобиђе ил' прескочи; па замислите, да кроз живот идем као фосна?!/ Да би јој то било допуштено или тек прикладно стајало, Миа мора да има и груди. А груди, мама јој је рекла, расту брже (а, претпостављам, и више) ако једеш пудинг... и шпагете... и још понешто што Миа (пре поменутог сазнања) није хтела да окуси. Мама јој је рекла да је пудинг чаробан и Миа није ни трен оклевала. Миа је онда јела и јела /постоји опасност, настави ли тако интензивно да жели груди (кад им време није), да ће се силно утовити, а брусхалтер још неће попунити/.

А ти, јеси ли ти јела пудинг (у вртићу), упита је мама. Нисам могла, рече Миа (уздахнувши тешко и вероватно са жаљењем), иако је чаробан (и чудесно дејство на грудни кош има; можда бих и ја могла то чешће да једем, ко зна... ако не помогне, да шкоди неће...).   
Па дошло детету до грла, а груди ни од корова - још се и не назиру. Не брини, Миа, и буди упорна: остаје ти да пудинг једеш још само пет-шест година и видећеш да је мама била у праву.