Устале смо око пола шест, да бисмо стигле за бус који креће сат времена потом. Сем што и данас бејах неиспавана, установила сам да у рано јутро не видим ни белу мачку (срећа те су се, од прохладне измаглице, посакривале у мишју рупу, да се о коју не саплетем). Добро, шалим се, не би ми мачке (и остале ситне животиње) промакле, али кад, убрзано ходајући, уперих поглед у резервацију, схватих да не могу (ни)једну цифру или слово да рашчитам (о, како је ужасно "бити већ стар, а тако млад").
Који ми је број седишта, упитах, ја не видим ништа, исклиберих се (својој несрећи). А сестра ми, негодујући (што наочаре још не носим), истрже онај картон и рече (ко из топа, срећница!): тридесет пет! Још додаде (пошто је уочила како резервацију гледам са дебеелее дистанце): ти не видиш на близину, значи? Да, потврдих, смејући се (слатко, да не осетим горчину судбине). А ти? Ја на даљину, рече она. Пази како се допуњујемо (од нас две - једно ваљано и цело... видно поље), зацереках се још једном (где једну очи издају, ту очи друге без муке читају).
Који ми је број седишта, упитах, ја не видим ништа, исклиберих се (својој несрећи). А сестра ми, негодујући (што наочаре још не носим), истрже онај картон и рече (ко из топа, срећница!): тридесет пет! Још додаде (пошто је уочила како резервацију гледам са дебеелее дистанце): ти не видиш на близину, значи? Да, потврдих, смејући се (слатко, да не осетим горчину судбине). А ти? Ја на даљину, рече она. Пази како се допуњујемо (од нас две - једно ваљано и цело... видно поље), зацереках се још једном (где једну очи издају, ту очи друге без муке читају).
Нема коментара:
Постави коментар