Чула сам да једно на друго нешто вичу, али то ми је сасвим уобичајена породична конверзација. Разумела сам само да се помиње неки сто. Тек потом сам кроз отворена врата собице спазила мајку на столу (а глуво доба и ни од куда кафанске музике), који се под неочекиваном тежином угибао и чији су се ногари још климали. Отац је ваљда морао да преузме (незахвалну) улогу крана и помогне жени да се некако на тај сто успентра. И успео је у томе.
Хоће жена, иако и по земљи посрће, да окачи завесу. Где прозор да стоји онако огољен, таман посла! 'Еб'ла те завеса, рекох, заставши на путу до купатила. /Стварно ми је мука од тога да се мора качити чиста (или нарочита) завеса и генерално сређивати кућа пред крсну славу. Хигијеничари ми за славском трпезом не требају./ Сад да качиш, у пола ноћи, наставих да гунђам. /А изгледа да многи верују како је прозор без завесе пожељан ко село без цркве и привлачан ко жена без дуп...гмета./ Морам... док је мокра (јер онда не мора да се пегла), одговори она, стењући и хватајући штипаљкама рубове те (за сваку домаћицу чаробне) тканине.
Дај да ти окачим то, рекох гневно због њене недоказаности. Нећу, сад кад сам се попела (воли да се инати јер тобоже ником не би пало на памет да обави те значајне послове; да није ње, од паучине се не би могло проћи кроз кућу и сличне придике вазда слушамо), она одби глатко. /Од тебе сам двадесет година млађа, двадесет кила лакша и бар двадесет пута спретнија. Али како ти воља.../ Лепо рече Чкаља у оном филму: ко се једном попне на врх (па и на сто, изгледа), неће лако да сиђе. А лепо рече и Његош: ко на столу, ак' и мало стоји... види стари плот, орах и напуштени пољски ве-це (види, али кад је дан; ноћу само претпоставља где је шта).
Једне сам године, кад је стрина поломила ногу, па се опорављала (а већ што је начето и окрњено, лепљено, изнова састављано... не може бити способно као пре), ризиковала живот да јој разапнем неке завесе, стојећи на даскама (такозваним фоснама; који кућу нису градили, не знају на шта су ми мердевине посадили) што беху постављене над степеницама (тачније понором). Да вам не објашњавам (просторне карактеристике), јер је немогуће; стајала сам над амбисом и сваког часа, начиним ли погрешан корак или из ма ког разлога изгубим равнотежу, могла сам да се (кроз предсобље) стропоштам у Хад.
Те жене (не само две поменуте) опседнуте су завесама, нарочито њиховим наборима. /Мајка ми често и зато не препушта тај изузетни посао јер ја, за инат, нећу да остављам једнаки размак између две штипаљке, да подешавам ширину набора... Ја не да нећу што не могу, него нећу што ми је то тотално бесмислено./ А главу дајем да би и на властитој гробници (да им само ко допусти мешање у уређење ентеријера) завесу разапеле (да је после могу одшкринути, у страну помакнути и кроз њу провирити... да виде кога оно с ногама напред у комшилук доносе и коме кафу (слађу или горчу) да приставе.
Хоће жена, иако и по земљи посрће, да окачи завесу. Где прозор да стоји онако огољен, таман посла! 'Еб'ла те завеса, рекох, заставши на путу до купатила. /Стварно ми је мука од тога да се мора качити чиста (или нарочита) завеса и генерално сређивати кућа пред крсну славу. Хигијеничари ми за славском трпезом не требају./ Сад да качиш, у пола ноћи, наставих да гунђам. /А изгледа да многи верују како је прозор без завесе пожељан ко село без цркве и привлачан ко жена без дуп...гмета./ Морам... док је мокра (јер онда не мора да се пегла), одговори она, стењући и хватајући штипаљкама рубове те (за сваку домаћицу чаробне) тканине.
Дај да ти окачим то, рекох гневно због њене недоказаности. Нећу, сад кад сам се попела (воли да се инати јер тобоже ником не би пало на памет да обави те значајне послове; да није ње, од паучине се не би могло проћи кроз кућу и сличне придике вазда слушамо), она одби глатко. /Од тебе сам двадесет година млађа, двадесет кила лакша и бар двадесет пута спретнија. Али како ти воља.../ Лепо рече Чкаља у оном филму: ко се једном попне на врх (па и на сто, изгледа), неће лако да сиђе. А лепо рече и Његош: ко на столу, ак' и мало стоји... види стари плот, орах и напуштени пољски ве-це (види, али кад је дан; ноћу само претпоставља где је шта).
Једне сам године, кад је стрина поломила ногу, па се опорављала (а већ што је начето и окрњено, лепљено, изнова састављано... не може бити способно као пре), ризиковала живот да јој разапнем неке завесе, стојећи на даскама (такозваним фоснама; који кућу нису градили, не знају на шта су ми мердевине посадили) што беху постављене над степеницама (тачније понором). Да вам не објашњавам (просторне карактеристике), јер је немогуће; стајала сам над амбисом и сваког часа, начиним ли погрешан корак или из ма ког разлога изгубим равнотежу, могла сам да се (кроз предсобље) стропоштам у Хад.
Те жене (не само две поменуте) опседнуте су завесама, нарочито њиховим наборима. /Мајка ми често и зато не препушта тај изузетни посао јер ја, за инат, нећу да остављам једнаки размак између две штипаљке, да подешавам ширину набора... Ја не да нећу што не могу, него нећу што ми је то тотално бесмислено./ А главу дајем да би и на властитој гробници (да им само ко допусти мешање у уређење ентеријера) завесу разапеле (да је после могу одшкринути, у страну помакнути и кроз њу провирити... да виде кога оно с ногама напред у комшилук доносе и коме кафу (слађу или горчу) да приставе.
Нема коментара:
Постави коментар