Планински сендвич

Ја готово никад не једем у Меку. Готово никад јер то ипак радим некад, односно кад ми дође другарица из другога града. Она воли да једе у Меку и увек на томе инсистира. А ја јој учиним задовољство и с њом у друштву пождерем мало тог ђуб... овај... сендвича (очито моја љубав према самој себи још није довољно јака). Рекох, неће ми ништа фалити, преживећу, па то је само једном у два месеца, пет-шест пута годишње (леле мени ако почне да долази чешће).
И данас смо опет мислиле да поручимо чизбургере, помфрит и сок од наранџе. Договориле се биле. Али нешто је пошло наопако, тачније продавац је другарици препоручио планински сендвич (сендвич је на попусту, а продавац ваљда сабира неке поене, враг ће га знати). /Хм... ја обично не волим да експериментишем; ако сам већ на нешто навикла, могу то да једем до краја живота (дешавало се да цео дан проведем гладна јер ме пут не води крај пекара у којима купујем интегралну шкољку с печурком, ролницу с маслинама и фетом или проју). Али она је одлучила да послушамо савет (ваљда јој би глупо да одбије човека, да не кажем стеницу; шта он мени има да соли памет, ако ти тражим једно, то ми и дај)./
Као и сваки пут, спустисмо се у сутерен, подрумче, подземље, како год... Тамо волимо да седимо, тамо увек седимо, јер тамо је мирно. Увек... сем данас. Ти клинци нису имали ништа паметније да раде после часова, него, да прославе петак, похрлили у Мек. И бар да хоће да ћуте и жваћу. Јок, то све пуца од њиховог довикивања (а понајвише моји нерви). И таман једна тура малих смарача оде, друга дође. Шта ћеш, нема се куд, ћутиш, једеш и трпиш.
Елем, кад отворих кутијицу, имала сам шта и да видим. Па оно није планински сендвич, оно је "планински венац"! Унутра дебела пљескавица (некако чуднога мириса, не знам која је животињка зарад тога скикнула... ако и то није, а вероватно јесте, нека синтетика), па дебело парче похованог качкаваља ваљда, и танки ко нокат, прозирни, готово невидљиви листићи тобожње сланине. Јела сам и јела... док, на самом крају, нисам одустала (ма појела бих и то, да се не баци, него ми некако нестало лепиње, а ја не волим месо без хлеба). Јаоо, кажем, требало је да узмеш чизбургерчић (омањи је, али боље да не будеш сит до врха него да се преједеш). Није требало да подлегнеш под утицај тог злог човека. То да смо посекле пола шуме, па да нам ово једва залегне. Требало је да му одбрусиш: видиш ли нам секире на рамену, зар ти ми личимо на дрвосече? Један би сендвич био довољан за обе.
И накнадно вечерас, јадајући се другарици да сам се једва опоравила од "њеног" планинског оброка (она се мени жалила на исто), закључих да из свега треба извући наравоученије:  никад не узимај шта ти продавац у Меку препоручује... сем ако си дошао с робије.