Једва сакрих (непристојни) израз неверице на лицу кад спазих како госпођа на седишту поред мог отвара оволицну књигу с ОВОЛИЦКИМ словцима, а још ни пола седам није. Сабајле ће очи да бечи? (Мени је несхватљиво да људи у аутобусу читају у ма које доба. А просто завидим онима који, иако не у цвету младости, чине то без наочара).
Још више се забезекнух кад, већ по формату штампаног књижурка и некако интуитивно, спознадох да је литература стручна, намењена великим, искреним и правим верницима. Кришом, из пуке радозналости (не шта чита, него КАКО... кад микроскоп нема) бацих поглед и спазих један од наслова - Акатист. До Београда жена је прелистала још две-три брошурице и из сваке ишчитала понешто. Вероватно постоје одређени препоручени текстови које од раног јутра (јер ко рано рани - за корак је рају ближе) верник треба да у себи ишчита одређени број пута дневно. Након неког времена, жена одложи штиво и забаци главу на оно јастученце налик бумерангу те утону у сан. Помаже ли бог, жено, помислих, да изјутра видиш белу мачку и имаш ли то какве акатисте против несанице? /Е, да ми је макар један у ноћ да прочитам, а не да се сву ноћ тумбам./