Никог од гостију више нисмо очекивали. Последњи пристигли мирно су вечерали и чаврљали за столом. Другарица и ја седесмо на каучу, кад она, сасвим сталожено, упревши прстом ка улазу (врата бејаху широм отворена, да без тешкоћа мајка и сестре дефилују с чорбалуцима чорбе и купуса), примети: имаш миша! Тек кад то понови, ја погледах где треба и, спазивши тог омањег глодара како лаганим ходом шмугну иза ТА пећи, вриснух из петних жила (иако сам од јуче готово наскроз промукла и читав дан само, с муком, шапућем). Признајем, реакција ми је била непримерена. Слава је, традиција налаже да се сваки гост достојно дочека и почасти (мада... овај ни чоколаду није донео). Препаднут на смрт (хипербола; камо среће да је одиста, но нам се страх увукао у кости; шаалим се, нисам ја од оних што другоме желе зла), незвани гост изгубио се вероватно негде иза мог зеленог ормара (зађе ли међ силне кутије и фасцикле, нико му жив не уђе у траг).
Кућом се сместа прошири паника; деца (и поједине жене) дигоше ноге на кревет (преувеличавам, да не кажем - лажем, то ми допушта уметничка слобода).
Ма јеси ли сигурна да је то био миш, упита ме потом сестра, можда ти се причинило? Хм... моји укућани стварно мисле да нисам нормална?! Жено божија, прави правцати миш (има оних који су склони да комарца очас посла преиначе у магарца; ја не спадам у ту скупину... а могу мислити у какву би се грдосију тек миш претоворио)!
Уосталом, у последња три-четири дана, ово је трећи пут да се око куће врзма миш (не исти свакако, претходници су, мора бити, већ покојни). /Пре неки дан се један затекао на тераси, мачка га донела. Јутрос донела другог и мјаукала онако као да жели својој деци да га сервира... а она нема децу - да ли је мени била наменила тај доручак? Хвала ти, мачко, на пожртвованости, стварно нисам гладна. Ако роштиљ данас закасни, сетићу се твоје понуде./ За јунака ове приче нема сведока који би потврдио да га је мачка допремила у кућу (занела се у тој окрутној игри, па јој плен утекао), али ја претпостављам. Има двадесет година како у овој кући нисам видела миша (пред вратима, ето, да, али ниједан скоро није продро унутра). Каже сестра: ја отворила врата да изађе дим, а оно... Е па врата се не користе само за излазак.
Одмах је одлучено да, како знамо и умемо, из подрума (где вероватно куња) довучемо мачку (нема другог решења, бар не бржег), па нека се она носи с тим уљезом. Матија, Маша и ја смо и донели белу (ону баш што свакодневно лови ове живуљке и пушта их по тераси). Она је испрва покушавала да јурне на врата и домогне се слободе (не беше јој јасно шта хоћемо од ње и што су сви укућани према њој љубазнији но иначе; после се препустила судбини и удобно завалила на кревету). Али нисмо јој допустили: мора да се зна ко коси, а ко мишеве (дођавола) носи. Кад си сејала, а ти сад и жањи!
Коначно га беше намирисала и чучнула крај прозора, њушкајући око неких мојих корпица и кутија с материјалом за накит. Да јој припомогнем и рашчистим терен, те уштедим на времену, што нам је свима (а нарочито мишу, којем се крај свакако примакао) драгоцено, макнух једну корпу, па вриснух, колико ме грло носи (миш беше ту где сам и мислила, док ја не вриснух). Потом, стиснувши петљу, макнух и другу, те још једном вриснух (а миш одбеже под ормар и уситни наду да ћу га се ноћас решити), једнако дискретно. Док је мачка поскочила (треба њој лимун, буклија), он већ одмаглио. Питао ме после тата што сам вриштала (а нико ми, баш нико, није похрлио у помоћ; оставили ме саму на милост и немилост тој немани). Паа... (како да не вриштим?) миш ми честитао славу.
Док сам грицкала колаче с маком, док сам се туширала... оставила сам мачку да омасти брке (жалосно, али живот је често такав: док једном не смркне - другом не сване), како бих ја мирно уронила у сан. Она чекала, чекала, па јој досадило. А и правила сам јој зазубице: чим ме спази под јорганом, и сама се под њега завуче, те и сад преде ли преде (таако, несрећнице, удри бригу на весеље - мани миша, држи се кудеље). Тешко ће се на лов наканити мачка пуна трбуха (оно јесте, брци јој подрхтавају и инстинкт је подстиче, али тромо тело, тешко се покренути).
Кад малопре нешто шушну, ја је зграбих и силом отерах на задатак. Само што не показах прстом: ово ти је миш, који нема права да у мојој соби борави; ти си мачка, с мишем у вековном непријатељству (сем кад зазими)... молим те лепо, не било ти заповеђено, потруди се да ме тог створа ратосиљаш. Присела она на под, гледа у једну тачку и само чека да малецки извири. Али какав малер: ухвати је нека кијавица, џаба је мишу приредила сачекушу - зна и он за јадац и разјапљене чељусти које га чекају чим напусти скровиште.
Кућом се сместа прошири паника; деца (и поједине жене) дигоше ноге на кревет (преувеличавам, да не кажем - лажем, то ми допушта уметничка слобода).
Ма јеси ли сигурна да је то био миш, упита ме потом сестра, можда ти се причинило? Хм... моји укућани стварно мисле да нисам нормална?! Жено божија, прави правцати миш (има оних који су склони да комарца очас посла преиначе у магарца; ја не спадам у ту скупину... а могу мислити у какву би се грдосију тек миш претоворио)!
Уосталом, у последња три-четири дана, ово је трећи пут да се око куће врзма миш (не исти свакако, претходници су, мора бити, већ покојни). /Пре неки дан се један затекао на тераси, мачка га донела. Јутрос донела другог и мјаукала онако као да жели својој деци да га сервира... а она нема децу - да ли је мени била наменила тај доручак? Хвала ти, мачко, на пожртвованости, стварно нисам гладна. Ако роштиљ данас закасни, сетићу се твоје понуде./ За јунака ове приче нема сведока који би потврдио да га је мачка допремила у кућу (занела се у тој окрутној игри, па јој плен утекао), али ја претпостављам. Има двадесет година како у овој кући нисам видела миша (пред вратима, ето, да, али ниједан скоро није продро унутра). Каже сестра: ја отворила врата да изађе дим, а оно... Е па врата се не користе само за излазак.
Одмах је одлучено да, како знамо и умемо, из подрума (где вероватно куња) довучемо мачку (нема другог решења, бар не бржег), па нека се она носи с тим уљезом. Матија, Маша и ја смо и донели белу (ону баш што свакодневно лови ове живуљке и пушта их по тераси). Она је испрва покушавала да јурне на врата и домогне се слободе (не беше јој јасно шта хоћемо од ње и што су сви укућани према њој љубазнији но иначе; после се препустила судбини и удобно завалила на кревету). Али нисмо јој допустили: мора да се зна ко коси, а ко мишеве (дођавола) носи. Кад си сејала, а ти сад и жањи!
Коначно га беше намирисала и чучнула крај прозора, њушкајући око неких мојих корпица и кутија с материјалом за накит. Да јој припомогнем и рашчистим терен, те уштедим на времену, што нам је свима (а нарочито мишу, којем се крај свакако примакао) драгоцено, макнух једну корпу, па вриснух, колико ме грло носи (миш беше ту где сам и мислила, док ја не вриснух). Потом, стиснувши петљу, макнух и другу, те још једном вриснух (а миш одбеже под ормар и уситни наду да ћу га се ноћас решити), једнако дискретно. Док је мачка поскочила (треба њој лимун, буклија), он већ одмаглио. Питао ме после тата што сам вриштала (а нико ми, баш нико, није похрлио у помоћ; оставили ме саму на милост и немилост тој немани). Паа... (како да не вриштим?) миш ми честитао славу.
Док сам грицкала колаче с маком, док сам се туширала... оставила сам мачку да омасти брке (жалосно, али живот је често такав: док једном не смркне - другом не сване), како бих ја мирно уронила у сан. Она чекала, чекала, па јој досадило. А и правила сам јој зазубице: чим ме спази под јорганом, и сама се под њега завуче, те и сад преде ли преде (таако, несрећнице, удри бригу на весеље - мани миша, држи се кудеље). Тешко ће се на лов наканити мачка пуна трбуха (оно јесте, брци јој подрхтавају и инстинкт је подстиче, али тромо тело, тешко се покренути).
Кад малопре нешто шушну, ја је зграбих и силом отерах на задатак. Само што не показах прстом: ово ти је миш, који нема права да у мојој соби борави; ти си мачка, с мишем у вековном непријатељству (сем кад зазими)... молим те лепо, не било ти заповеђено, потруди се да ме тог створа ратосиљаш. Присела она на под, гледа у једну тачку и само чека да малецки извири. Али какав малер: ухвати је нека кијавица, џаба је мишу приредила сачекушу - зна и он за јадац и разјапљене чељусти које га чекају чим напусти скровиште.
Сва деца су легла у другој просторији. /Храбрили се и на прстима газили по соби, подалеко од ормара, док је Матију брзо страх савладавао, те би се дао у плач. Ма, знате ли ви колицки је миш, рекох им док смо ишли по мачку, ОВОЛИЦКИ. (Они исколачили очи и само климају главама.) А гле ми колики смо! Миш не једе људе (само је некако гадан, стога вриштим)... али једе књиге и свеске (ушавши у моју собу, као да је ушао у добро снабдевену мензу)./ У мојој соби спаваћемо само миш, мачка и ја. Односно, неки ће од нас спавати (мачка се већ удобно завалила под мојим јорганом), а неки ока неће склопити (ја ћу се на крају предати, јер сам уморна), па ако ме миш начне (превелик сам залогај да би ме за ноћ слистио), мачка нека ме носи на души.
Малопре опет нешто шушну, ја је ћушнух ногом. МАЧКО! Она ни да бекне, а да преде не престаје (јадна ли сам, куд баш мени да припадне ова љубитељка ручних радовова). МАЧКО, бре! Ха-ја, ни пет пара не даје. За сваки случај, покрићу се јорганом по глави (и молићу се богу да нагло не захладни, па да миш и мачка спавају заједно... у мом кревету, подно мојих ногу).
Малопре опет нешто шушну, ја је ћушнух ногом. МАЧКО! Она ни да бекне, а да преде не престаје (јадна ли сам, куд баш мени да припадне ова љубитељка ручних радовова). МАЧКО, бре! Ха-ја, ни пет пара не даје. За сваки случај, покрићу се јорганом по глави (и молићу се богу да нагло не захладни, па да миш и мачка спавају заједно... у мом кревету, подно мојих ногу).
Нема коментара:
Постави коментар