Отишла ми мајка код унучади. И док сам с њом вечерас разговарала телефоном, Матија ју упита: ко је то? Пошто с друге стране бејах ја, он рече. дај да је нешто питам. И онда, без увода: ааа... како је маца ухваатилаа мишаа?
Опишем му ја све лепо, од А до Ш, корак (мачкин) по корак. Он само ћути и не трепће (не видим наравно, претпостављам). А је ли га појела? Па него шта је, излете ми најпре (па мислим, мачка ми је врсни ловац, неће да се брука), готово раздрагано (и мени је, морам признати, лакнуло, кад се тај подлац напокон нашао у устима беле мачке; додуше, одмах потом ми се срце стеже, би ми жао злехуде судбине тог створењца, чији је једини преступ то што воли да ждере хартију и крпе и што у нама изазива неки ирационални страх). А потом, промисливши (бржи ми језик од памети и често се оглушим о златно правило: испеци, па реци), почех да се колебам (можда се дете пренерази због несрећног малог миша, можда бризне у плач... откуд знам): па нее знаам... изнела га ја на терасу (лично сам је отпратила), а шта је после било нисам видела (е, том мишу беше дошао црни петак и тачка... не би га из уста пустила мачка).
Шта би ти волео, да га је појела или да није, упитах, очекујући, из неког разлога, по миша оптимистичан крај (а сасвим заборављајући како је Матија цмиздрао оне вечери кад се миш ушуњао у моју собу - није смео да згази на под). Да га је појела (с нескривеном радошћу изјави он)! Е па онда се то и догодило, рекох (да мом сестрићу лакне... вероватно је свих ових дана имао ноћне море - ти мишеви знају да буду много гадни). Боље мачка миша него миш Матију!
Опишем му ја све лепо, од А до Ш, корак (мачкин) по корак. Он само ћути и не трепће (не видим наравно, претпостављам). А је ли га појела? Па него шта је, излете ми најпре (па мислим, мачка ми је врсни ловац, неће да се брука), готово раздрагано (и мени је, морам признати, лакнуло, кад се тај подлац напокон нашао у устима беле мачке; додуше, одмах потом ми се срце стеже, би ми жао злехуде судбине тог створењца, чији је једини преступ то што воли да ждере хартију и крпе и што у нама изазива неки ирационални страх). А потом, промисливши (бржи ми језик од памети и често се оглушим о златно правило: испеци, па реци), почех да се колебам (можда се дете пренерази због несрећног малог миша, можда бризне у плач... откуд знам): па нее знаам... изнела га ја на терасу (лично сам је отпратила), а шта је после било нисам видела (е, том мишу беше дошао црни петак и тачка... не би га из уста пустила мачка).
Шта би ти волео, да га је појела или да није, упитах, очекујући, из неког разлога, по миша оптимистичан крај (а сасвим заборављајући како је Матија цмиздрао оне вечери кад се миш ушуњао у моју собу - није смео да згази на под). Да га је појела (с нескривеном радошћу изјави он)! Е па онда се то и догодило, рекох (да мом сестрићу лакне... вероватно је свих ових дана имао ноћне море - ти мишеви знају да буду много гадни). Боље мачка миша него миш Матију!
Нема коментара:
Постави коментар