У понављању је спас

Десило се да сам од куће кретала око пет, а то је време у које се обично враћам. Пао је и мрак, па ми беше некако неугодно. Кад треба да се шћућурим у гнезду и, наизглед бар, будем безбедна, ја крећем у бели свет (или град, исто ти је то), а ко зна какве све опасности тамо вребају. Стигавши на станицу, седнем на клупу испред. Свеже, али пријатно беше. Кроз стакло одмах приметим у чекаоници једног познаника, врло напорног човека (година нам се, богу хвала, не укрстише путеви). И чим тај, приметивши мене, дискретно изађе испред и поче да облеће около у намери да ми улови поглед (па да ми загорча вече у којем ме чекао пријатан концерт), ја се, ни за длаку не дижући поглед, посветих куцкању поруке на мобилном. Врат ми се укочио, прсти ми се укочили, али сам знала да давеж вреба и да не смем одустати.
Обилазио је тај несрећник и обилазио, погледао (осећала сам, таман посла да погледам и паднем у замку), држи лево, држи десно, али ја свеједнако куцам и куцам, благо се смешећи, као да куцам неком важном и нешто важно.
А шта сам радила у ствари? Кад нешто желим да урадим или купим, ја укуцам у мобилни, па се тако подсећам. Е у такву једну поруку, где су на списку за куповину били кристали, крупни, ситни, црни, провидни, сиви... ја сам безброј пута укуцала: дуго провидно стакло, дуго провидно стакло, дуго провидно стакло, дуго совидно стакло, дуго провидно стакло...  

Аутобус коначно пристаде на перон, шачица путника (а међу њима и човек којем су осујећене намере да ми се приближи) ступи унутра, а ја се потом закметих на првом седишту (ах волим да гледам на пут; додуше, готово да нисам успела да очи држим отворене - проклета неиспаваност), свесна да сам најгоре избегла.
Да ја неком (скроз небитном) причам како сам и зашто сам, радим ли или не, зашто не радим, јесам ли се удала, зашто нисам... Одвише волим себе да бих се изложила таквој муци, а испитивачу приуштила задовољство.