понедељак, 10. новембар 2014.

Свиђа ми се и још нешто

Док је из кесе вадио свој поклон, Матијица беше узбуђен, није знао шта је унутра. Лаав, рече, осмехнуто, али и пошто га извади, наново завуче руку до дна. Па шта тражиш, упитах. Још нешто, рече он.
Нема ничег више; не свиђа ти се лав? Свиђа ми се (рече искрено,
не престајући да ровари по празној кеси)... али свиђа ми се и још нешто. 
/То очекивано нешто требало је да буде ауто, потом ми је признао. Навадио се Матија да из дана у дан обнавља и богати возни парк. Кад му се не иде у вртић, па га треба убедити, обећава се ауто при повратку; кад иде по инјекције, па га треба утешити, свраћа у продавницу по аутић... Обећа му и купи му тата, купи му мама, деда, тетка... Дан по дан, аутић по аутић - препун ормарић (на којем су паркирани) - ко у гаражи великог тржног центра: не можеш да прођеш, а камоли слободно место за паркирање да нађеш.  Ипак, тетка ће црвени кабриолет за славу да купи; дакле, мораће још један ниво на ормару да се издвоји./
Не тражи Матија хлеба преко погаче, али ауто преко лава - то би ваљало.

Нема коментара:

Постави коментар