Птице као со на рану

Обично волим кад се пробудим рано и на улицама затекнем мрак. Али јутрос се са мном пробудила и зловоља. Најпре на сав глас кукурикну онај кикиревац, који ме насмеје сваки пут кад ураним. Јутрос се нисам насмејала. Потом се зачудих чувши неколико различитих и раздраганих птичјих гласова. Овако рано (сабајле)? Овако касно (у позну јесен)? Откуд те птице и како могу, КАКО МОГУ да се тако радују... кад мени нису све козе на броју (добро, сабраће се, знам, кад се дан разголити)?
Те птице бејаху у супротности с мојим тренутним расположењем, проузрокованим нечим што ни сама не знам шта је или не желим да знам, али у дну мене куња... и мучи ме, и ломи ме каткад. Као у народној лирској песми што су пој птица и општа радост природе некад у складу с осећањима лирског субјекта, а има кад су контраст и со на рану. Е, беше ми баш "слано"...
Нешто касније кроз прозор аутобуса спазих усамљену дугорепу ластавицу (ластавице, ти мила сестрице...), која се, нежно парајући небеску плавет и наглашaвајући танки прамичак магле у позадини, чисто утркивала с аутобусом (а, верујте, пуж је могао да тријумфује у трци с том крнтијом). Усне ми се, против моје воље, трзнуше у нешто што заличи на осмех. (Сунце се негде сањиво протезало и спремало да скочи на ноге лагане... Чим сам ја натукла гумене чизме, могла сам да се кладим да од кише нема ничег.) Живот је леп... али ми непрестано измиче, само гледам из прикрајка.