Дижи једро!

Неемаам с киим да се ииграам, закмеча данас Маша. Како немаш, просто се обрецнух, увређена, а ЈА, за шта ја служим?! Па ја, бре, умем да се играм за десет (и оцену и људи)!
Одмах се и она сетила какво благо у кући има (па нема свако тетку тако велику, а тако малу, и маштовиту, и увек спремну на игру...), те обриса сузе и наложи да се у моју собу допреми брод (прави правцати, од картона, који смо летос направили моји сестрићи и ја; једино што нашу машту и изградњу зауздава јесте шкртост трговаца - тешко им коју кутију искамчити).
Укотвили смо брод насред собе, она каже да одлично зна да вози брод, а мени је ионако свеједно куд пловимо (предадох судбину и кормило у њене руке).

Пошто решисмо да у потпалубљу простремо неко ћебе (да тетка одмори старе кости), пристадосмо уз копно, тркнусмо у другу собу, па, док ја заговарах бабу у кухињи, Маша на прстима с ћебетом скочи на палубу (знате какве су бабе, те само звоцају... што им откачиш завесу с прозора, што заврнеш тепих... и стављаш ЧИСТО ћебе на поод...). Онда смо донеле тањирић с кришкама мандарине, којима смо нуткале једна другу, па чинију с колачићима... Капетане, да ли сте за чашу сока? (Јесте да није домаћи и џаба што је БИП-ов, јесте да ће нам се унутрашњи органи обојити, али једном се живи... а нико вишње за сок више неће да бере.) Може, може (не морају сви капетани да пуше луле). Спроведосмо и лаптоп, све са каблом (једна госпођа с копна беше га до дна испразнила), и тиме обезбедисмо потпуну комоцију и ужитак. Ооо, како је живот леп (кад га кројиш по свом ћефу)!
Е онда се простресмо колико смо дуге (богами, да се нисам склупчала, моје би ноге висиле преко палубе), ал' таман очи склопим, капетан ме нешто запиткује, нема мира (радозналог ли створења; и не ваља што сва деца носе исти веш - искључиво гаће у које је неко турио пундраће). Овај брод зна и сам да плови (док капетан и ја пландујемо). Договориле смо се да га назовемо Carpe diem, јер би му на ободу зафалио који метар за "Ухвати дан док траје". Ипак, сва срећа да капетан не повика: диижии једроо - тешко би ми било да диигнем дуупее (упс, опростите... због моје тромости).
За наше пландовање (какво-такво) у потпалубљу прочуло се на суседним отоцима, па међ нас хрупи једно дерле (ни годину дана, а бар десет кила), у хулахопкама, искежено од ува до ува, тј. обрадовано што нас види (или нас или лаптоп... а можда и колачиће -- врло је алаво, којима се брзо умаза до лаката). Па кад насрну на лаптоп, све испушта некакве грлене покличе (јуче се испилило, а већ се на интернет и Јутјуб навукло) и млати обема (од колача мусавим) рукама по тастатури: спава змија у жбуну, у жбуну, у жбунуу, пробуди се у јуну, у јуну, у јунуу...
Једва га се отарасисмо, те дигосмо сидро и побегосмо главом без обзира у свет маште.