Да ми је неко ово причао, не бих веровала. Не бих веровала да сама нисам прошла ту својеврсну одисејаду. Кад сам се већ нашла у главном граду, рекох хајде да скокнем до Клиничког центра и закажем стрини снимање (доплер крвних судова врата). Мишљах само се створим пред неким шалтером и то зачас готово. Али... што девојци срећу квари уопште ме не би занимало да та девојка нисам ја.
Много сам питала (рачунам, ко пита - не скита, по овој хладноћи), на сваком ћошку. И људи ме, махом љубазно, упућивали. Прошавши гомилу некаквих продавница (и гадеробе између осталог - боже, у шта су се претвориле ове болнице, у тржнe центрe, запрепастих се... не залазим иначе овамо, хвала богу), налетех на једну сестру (или шта год била, бели мантил носи), а она ми показа да наставим баш ходником пред којим сам стајала. Не мењајте правац, на правом сте месту: васкуларно одељење! Не видевши још шалтер, ја опет упитах, први бели мантил који спазих. Шалтер беше на два метра одатле. Погрешан додуше (а није једини такав, испоставиће се). Кад ме тета иза стакла удостоји погледа, ја јој протурих упут и рекох да желим да закажем. Она га овлаш погледа и протури га мени назад, штуро ме обавестивши: шалтер до мене. Пред тим шалтером беше троје-четворо пацијената, па ја сачеках ред (добро је, није гужва, брзо ће). Госпођа која погледа упут, такође ми га одмах врати и рече: округли шалтер изнад мене. /Да ли мене неко з.......?/
Добро, идемо даље. Уз покретне степенице, па право пред те шалтере чувене (мајка и тетка су ми, свака на свој начин, јуче објашњавале и објашњавале; истина, ништа нисам разумела, ишла сам насумице и интуитивно). Елем, пред шалтером на којем је писало ЗАКАЗИВАЊЕ (али не и чега), стајало је двадесетак људи. Добро, и то ће проћи. Само да не искрсне нека пауза. И кад, након пола сата, коначно дође ред на мене, упут ми се опет врати (јеботе, ко да место упута носим бумеранг). Сестра ми се обрати: вама треба само снимање? /Где знам, жено, шта ми треба. Памет, претпостављам, не можете да ми реконструишете./ Пробајте (ПРОБАЈТЕ!) на другом спрату, у ... не чух шта... мека ткива (то сам једино и јасно разабрала и упамтила). Добро, попећу се још једном, степенице су ионако покретне, не стаје ме пуно труда (само време, време је новац - банкротираћу овде).
Пењем се и мислим: упућена сам на четврто место (тад још нисам знала да ће ми четврто бити пето); зар она на првом, па и другом, шалтеру није знала да прочита ово што је прочитала госпођа на трећем, зар сви они (бар са тог васкуларног одељења) не треба да знају где се шта врши (како да се снађемо ми, јадни лаици?)? Добро, сад ће ваљда мојим мукама доћи крај (имам ја и паметнија посла). Само где сад да нађем то? Гледам лево, гледам десно, пођем мало десно, па се вратим лево... и само наставим право, па десно... Ју, какви натписи на вратима (ђаво да их носи, куд ме овамо наведе): цитостатици, хемотерапија... куку и леле. Најзад набасах на неки ходник и на нуклеарну медицину (о којој знам исто као и о нуклеарној физици, само за нијансу мање) и сетих се да је последња сестра то поменула (или нека пре, или сам прочитала на упуту, немам појма, али учини ми се познато, па помислих: то је ТО, коначно!). На вратима с десне стране лепо пише: нуклеарна медицина, али ја ипак стадох пред шалтер да питам (ма пустите ви то да ко пита - не скита, видите да остадох без ногу... живце да и не спомињем). Јесте, ту треба да уђем и покуцам.
Унутра (изненадих се): лепушкасто, фино, насмејано и надасве љубазно, посвећено чељаде. Женско, у мрежастим чарапама испод плавог мантила (присуство сукње нисам утврдила; ова жена објашњава масовну мушку фантазију о медицинским сестрама: дуга црна коса, ситне грађе, лепог лица... још ако је и перверзна, има сви моји мушки читаоци да нагрну). Готово сместа је прекинула телефонски разговор усред којег је била (још једном се изненадих, није ни покушала да ме откачи на брзину, као неке од њених колегиница). Гледа она шта на упуту пише и никад чула. Оде да пита доктора, ни њему није познато. Позове телефоном неке колегинице (на неким другим одељењима) и упита, те тако закључи где би требало да ме пошаље (на упуту је јасно исписано снимање које се тражи, али погрешно одређена локација). Исприча ми она куд и како да се упутим, али сам је вероватно гледала бело, па изађе са мном пред врата и донекле ми руком показа. Ја климнух главом (као знам куд ћу), захвалих се и продужих да трагам. /Јаоо! Нуклеарна неурологија, Центар за нуклеарну медицину... а где су вам нуклеарне бомбе... само једне да се докопам.../
Морадох уз још једне степенице; видите, пише вам други спрат, показала ми заводљива сестра на упуту путоказ који је оставила она са округлих шалтера; ја то, несрећница, нисам ни гледала. А рачунам, кад сам се први пут попела, дошла сам на први, кад сам се други пут попела - ето ме на другом спрату. А није (изгледа да сам набасала на неки сутерен, почетни ниво ми био нижи од претпостављеног). И пусти ти то шта се теби чини (у породилишту Народни фронт има неких међуспратова - то ми никад није било јасно), обазри се и потражи, ако је среће да на зиду лепо пише. Опет сам се двоумила да ли да кренем лево или десно, а одмах потом закључила да у свему на лево нагињем (рецимо, у аутобусу увек пре седнем на леву страну). И идох, идох... док не наиђох на МЕКА ТКИВА! Јееее, напокон! Ултразвучни центар за мека ткива! Преда мном само двоје људи, зачас дођох на ред. Да закажем, рекох, пруживши упут. Сестра га једнако мирно прихвати и, љубазно говорећи: заказивање је прошло, уједно ми записа број телефона и време кад могу да се јавим. Још додаде: реците да сте данас долазили. Шта бре завршено? Како завршено?! Закаснила сам петнаест минута. Не рекох јој да сам сат времена ишла од шалтера до шалтера, од немила до недрага... Зар је толико тешко отворити списе и убележити датум и име? (ГДЕ је Центар за нуклеарне бомбе?) Не разумем (као ни много шта друго), уопште, али се не буним. Чак се смешкам, све прихватам без роптања и гунђања. Бар сам дошла до телефонског броја, прошла сам кроз лавиринт. У јеном смеру додуше, видећемо како ћу се вратити назад.
Кад се најзад искобељах из тих болничких зидина, помислих само: највећи је поклон кад ти пожеле да будеш жив и ЗДРАВ.
Много сам питала (рачунам, ко пита - не скита, по овој хладноћи), на сваком ћошку. И људи ме, махом љубазно, упућивали. Прошавши гомилу некаквих продавница (и гадеробе између осталог - боже, у шта су се претвориле ове болнице, у тржнe центрe, запрепастих се... не залазим иначе овамо, хвала богу), налетех на једну сестру (или шта год била, бели мантил носи), а она ми показа да наставим баш ходником пред којим сам стајала. Не мењајте правац, на правом сте месту: васкуларно одељење! Не видевши још шалтер, ја опет упитах, први бели мантил који спазих. Шалтер беше на два метра одатле. Погрешан додуше (а није једини такав, испоставиће се). Кад ме тета иза стакла удостоји погледа, ја јој протурих упут и рекох да желим да закажем. Она га овлаш погледа и протури га мени назад, штуро ме обавестивши: шалтер до мене. Пред тим шалтером беше троје-четворо пацијената, па ја сачеках ред (добро је, није гужва, брзо ће). Госпођа која погледа упут, такође ми га одмах врати и рече: округли шалтер изнад мене. /Да ли мене неко з.......?/
Добро, идемо даље. Уз покретне степенице, па право пред те шалтере чувене (мајка и тетка су ми, свака на свој начин, јуче објашњавале и објашњавале; истина, ништа нисам разумела, ишла сам насумице и интуитивно). Елем, пред шалтером на којем је писало ЗАКАЗИВАЊЕ (али не и чега), стајало је двадесетак људи. Добро, и то ће проћи. Само да не искрсне нека пауза. И кад, након пола сата, коначно дође ред на мене, упут ми се опет врати (јеботе, ко да место упута носим бумеранг). Сестра ми се обрати: вама треба само снимање? /Где знам, жено, шта ми треба. Памет, претпостављам, не можете да ми реконструишете./ Пробајте (ПРОБАЈТЕ!) на другом спрату, у ... не чух шта... мека ткива (то сам једино и јасно разабрала и упамтила). Добро, попећу се још једном, степенице су ионако покретне, не стаје ме пуно труда (само време, време је новац - банкротираћу овде).
Пењем се и мислим: упућена сам на четврто место (тад још нисам знала да ће ми четврто бити пето); зар она на првом, па и другом, шалтеру није знала да прочита ово што је прочитала госпођа на трећем, зар сви они (бар са тог васкуларног одељења) не треба да знају где се шта врши (како да се снађемо ми, јадни лаици?)? Добро, сад ће ваљда мојим мукама доћи крај (имам ја и паметнија посла). Само где сад да нађем то? Гледам лево, гледам десно, пођем мало десно, па се вратим лево... и само наставим право, па десно... Ју, какви натписи на вратима (ђаво да их носи, куд ме овамо наведе): цитостатици, хемотерапија... куку и леле. Најзад набасах на неки ходник и на нуклеарну медицину (о којој знам исто као и о нуклеарној физици, само за нијансу мање) и сетих се да је последња сестра то поменула (или нека пре, или сам прочитала на упуту, немам појма, али учини ми се познато, па помислих: то је ТО, коначно!). На вратима с десне стране лепо пише: нуклеарна медицина, али ја ипак стадох пред шалтер да питам (ма пустите ви то да ко пита - не скита, видите да остадох без ногу... живце да и не спомињем). Јесте, ту треба да уђем и покуцам.
Унутра (изненадих се): лепушкасто, фино, насмејано и надасве љубазно, посвећено чељаде. Женско, у мрежастим чарапама испод плавог мантила (присуство сукње нисам утврдила; ова жена објашњава масовну мушку фантазију о медицинским сестрама: дуга црна коса, ситне грађе, лепог лица... још ако је и перверзна, има сви моји мушки читаоци да нагрну). Готово сместа је прекинула телефонски разговор усред којег је била (још једном се изненадих, није ни покушала да ме откачи на брзину, као неке од њених колегиница). Гледа она шта на упуту пише и никад чула. Оде да пита доктора, ни њему није познато. Позове телефоном неке колегинице (на неким другим одељењима) и упита, те тако закључи где би требало да ме пошаље (на упуту је јасно исписано снимање које се тражи, али погрешно одређена локација). Исприча ми она куд и како да се упутим, али сам је вероватно гледала бело, па изађе са мном пред врата и донекле ми руком показа. Ја климнух главом (као знам куд ћу), захвалих се и продужих да трагам. /Јаоо! Нуклеарна неурологија, Центар за нуклеарну медицину... а где су вам нуклеарне бомбе... само једне да се докопам.../
Морадох уз још једне степенице; видите, пише вам други спрат, показала ми заводљива сестра на упуту путоказ који је оставила она са округлих шалтера; ја то, несрећница, нисам ни гледала. А рачунам, кад сам се први пут попела, дошла сам на први, кад сам се други пут попела - ето ме на другом спрату. А није (изгледа да сам набасала на неки сутерен, почетни ниво ми био нижи од претпостављеног). И пусти ти то шта се теби чини (у породилишту Народни фронт има неких међуспратова - то ми никад није било јасно), обазри се и потражи, ако је среће да на зиду лепо пише. Опет сам се двоумила да ли да кренем лево или десно, а одмах потом закључила да у свему на лево нагињем (рецимо, у аутобусу увек пре седнем на леву страну). И идох, идох... док не наиђох на МЕКА ТКИВА! Јееее, напокон! Ултразвучни центар за мека ткива! Преда мном само двоје људи, зачас дођох на ред. Да закажем, рекох, пруживши упут. Сестра га једнако мирно прихвати и, љубазно говорећи: заказивање је прошло, уједно ми записа број телефона и време кад могу да се јавим. Још додаде: реците да сте данас долазили. Шта бре завршено? Како завршено?! Закаснила сам петнаест минута. Не рекох јој да сам сат времена ишла од шалтера до шалтера, од немила до недрага... Зар је толико тешко отворити списе и убележити датум и име? (ГДЕ је Центар за нуклеарне бомбе?) Не разумем (као ни много шта друго), уопште, али се не буним. Чак се смешкам, све прихватам без роптања и гунђања. Бар сам дошла до телефонског броја, прошла сам кроз лавиринт. У јеном смеру додуше, видећемо како ћу се вратити назад.
Кад се најзад искобељах из тих болничких зидина, помислих само: највећи је поклон кад ти пожеле да будеш жив и ЗДРАВ.
Нема коментара:
Постави коментар