Кад сам прекјуче отишла код сестре, Матија ме упитао: ти (вечерас) идеС куЦи? У погледу му се видела нада да одговор неће бити потврдан. Не, ноћим, кажем ја (знајући колико ће се томе обрадовати). Но, то га још није успокојило (јер мало је с тетком једну ноћ да спава). /Зна он како обично бива: одлазим раним јутром, док ми сестрићи још снивају./ Зато упита: а сутЛа кад се пЛобудимо, ти нестанес?! Не, насмејах се, нећу нестати (док не сване друго јутро).
Мора да се то њему стварно чини ко нека магија. Легнемо заједно, загрлимо се, причамо приче... а ујутру тетке ни лево ни десно. Осврне се наново око себе, завири у друге собе, те протрља очи и помисли: абрака-дабрака, није шала, из кревета ми тетка нестала!
Нема коментара:
Постави коментар