Како се једу грисине

Маша и ја лежале смо на мом кревету и буљиле у лаптоп на мом крилу. Покушавала сам да заборавим како ми желудац вапи за слаткишима (мој желудац, то је једна рупа без дна).
Наједном се сетих да ми је у торби остало нешто непоједених грисина. И послах Машу по њих, обрадована тим залогајима којима се нисам надала. Истина да ми се, као и увек, јело слатко, али кад нема кише...
Маша се врати и поново залеже с кесицом, па зачас изгрицкасмо преостале штапиће. И онда Маша, док сам ја била занесена читањем неког текста, згужва кесицу, с намером да је после бацимо. НЕЕЕ, дрекнух панично (увидевши какво ме зло умало снађе) и отргнух јој кесу из руке, те истресох нестрпљиво на длан. Маша ме гледала запањено, ништа јој не беше јасно.
Па то је најлепше, рекох смиреније.  Ја највише волим со! Код грисина је најлепше (тренутак који прижељкујем) кад поједеш све, те изручиш и последње мрве штапића у шаку, па све убациш у уста (евентуално полижеш длан, ако је непосредно пре тога опран).
Ето, Машо, научила си како се једу грисине; надам се да убудуће нећеш тако отурати најукусније делове. Ммммљац...