Народне изреке спадају у мој омиљени вербални арсенал. Вазда се дивим тим мудростима. Али две ће ме пароле упропастити.
Кад год нешто не стигнем да урадим како треба (рецимо да епилирам руке, а хоћу да обучем хаљину без рукава), ја се тешим /решеношћу (или принуђеношћу, ако је коме драже) на доживотни девојачки статус/: нећу да се удајем (па да марим за утисак који ћу на потенцијалне просиоце оставити)! /Е вала, то си у праву, и нећеш се... кад ти није стало./
Или се уздам у просторну дистанцу посматрача: ако ми се лак на ноктима огули, ја се не потресам јер "не види се из авиона" (а клоним се других превозних средстава).
Зато они Десанкини стихови "не, немој ми прићи" имају и улогу избегавања компромитујућих ситуација. Држи одстојање, да блистам у свем сјају (и не турам руке у џепове, нарочито што их на свечаној хаљини немам)!
Кад год нешто не стигнем да урадим како треба (рецимо да епилирам руке, а хоћу да обучем хаљину без рукава), ја се тешим /решеношћу (или принуђеношћу, ако је коме драже) на доживотни девојачки статус/: нећу да се удајем (па да марим за утисак који ћу на потенцијалне просиоце оставити)! /Е вала, то си у праву, и нећеш се... кад ти није стало./
Или се уздам у просторну дистанцу посматрача: ако ми се лак на ноктима огули, ја се не потресам јер "не види се из авиона" (а клоним се других превозних средстава).
Зато они Десанкини стихови "не, немој ми прићи" имају и улогу избегавања компромитујућих ситуација. Држи одстојање, да блистам у свем сјају (и не турам руке у џепове, нарочито што их на свечаној хаљини немам)!
Нема коментара:
Постави коментар