Жале се момци

Мој зет, који ради као молер у Италији (и сваки час пада са скела, али се, као мачка, на ноге дочекује; вредно тренира, па да каскадер постане), рече ми синоћ на Фејсбуку: жале ми се момци да нећеш да их прихватиш за пријатеље. /Шали се он, знам, сигурно не седи за шалтером на ком му подносе жалбе; али ме то асоцирало на давнашњи обичај неких смотаних и несамосталних удварача, који увек моле посреднике: кажи неку лепу реч (чак и кад нема везе с истином) за мене!/
Нисам знала да је то толико потресно (их, врло важно, баш им ја запињем), насмејах се. Ја разумем кад човек негде види како пишем (па ко да ми одоли?), како размишљам (понекад, кад размишљам), како сам духовита (ваљда ме нису лагали? смејали су се, брате)... па пожели да ме ближе упозна. Али кад ми пошаље захтев јер види моју слику, моје ноге (узгред, више ружне него лепе, али голе), како се љуљам на љуљашци, како гледам загонетно или сањалачки... Такви у старту налете на рампу. 
Тај зетов пријатељ послао ми захтев пре неки дан. Ја увек мало завирим на профил, мада знам да прихватити нећу. И видим, дечко преко две деценије млађи од мене. Е, синко, шта ћеш, да те усвојим? Жалим, мајчински инстинкт ми још није прорадио (а кад проради, за коју деценију, платићу лепо вештачку оплодњу... па лепо у једну руку штап, у другу новорођенче и полако). Ма шалим се, кажем зету, не дискриминишем људе због година... сем ако су старији од тридесет (опет се шалим... или се шалим да се шалим; "због шале не будите срца љута - у шали зна бит збиље пуно пута").
Вршим врло строгу селекцију, готово никад не прихватам непознате људе. Много је добар, каже мој зет (разумем зетове, сви они хоће пашенога... и немају више стрпљења, али ко чека... тај извиси), увек сам дође да помогне кад се шта око градње куће ради. Свака част, то је комшија за пример. Али ја не знам шта ће ми непознати мушкарци кад ме не занимају (и кућу не градим). Уосталом, шта ћу им ја на Фејсбуку кад сам апсолутно недоступна. Додуше, они то не знају, они мисле да ме је могуће освојити. А ја знам што они не знају, па се увек мало презриво смешим неуслишеним захтевима.

Пре годину-две једна женица ми је исто преко Фејса наговестила да неки њен пријатељ (који живи и ради у иностранству - ма на то падам као крушка) жели да ме упозна. Јок, нема шансе, мислим да је одговор био очекиван (а не питах ни ко је ни какав је). Видео ме човек на Фејсу (хм, нико од нас нема контролу над тим ко му гледа фотографије, џаба означимо да нас виде само пријатељи, кад њихови пријатељи вире преко рамена). Рекао је да си лепа, каже она. Ух, како ме то гануло. Ако и јесам, нека сам, моја ствар. 

Знам да сам лепа (као слика, провучена кроз фотошоп - то старо народно поређење, ради задржавања суперлативног значења, мора да добије допуну), нисам слепа (малчице обневидела, додуше, у последње време... можда ми се ипак не би смело веровати на реч). Но, џаба, момци, куцате на прозор који се не отвара (канда се заглавио). /Куд сад да се сетим оне песме о остарелој жени, којој мушкарци све ређе куцају на прозор (то беше нека промискуитетна, па и таква предмет поезије), или беше врата... небитно. Свеједно (старим, а не марим... мада ипак, кад би се могло избећи...), ја и даље највише уживам ослушкујући куцање, на које не одговарам./ Лаже ко каже: куцајте, и отвориће вам се (не пали то увек, није свака затворена капија Сезам).