Nekoliko puta mesečno taj stariji gospodin (kao i mnogi njegovi sunarodnici, privučeni jeftinim uslugama naših stomatologa) iz Italije stiže u Beograd. I onda uvek šeta Knez-Mihailovom. I svaki put sa smeškom pita za jednog naočitog momka. Radi popodne, kaže koleginica kroz osmeh (znajući da će on onda i popodne doći). Ili, danas ceo dan neće raditi. On se, reklo bi se, razočara (jer dugo je do narednog dana).
I onda se osvrne čuvenim heklerušama (ženama koje heklaju, tačnije preprodaju heklane zavese, stolnjake i šustikle - kojima, kanda, Romeo blaži ljubavne jade). Kod jedne redovno kupuje, dogovore se za cenu. Ne znam šta li s tolikim šustiklama radi (gde ih više kači, kolika mu je kuća, menja li celokupnu postavku dvaput nedeljno).
I tako, sređuje zube, a usput obogaćuje kolekciju šustikli i merka zgodne momke (važno da je jedno uvek dostupno). Merka, ćaska, ali ništa ne kaže. Mada se vidi iz aviona. Ko nema sreće u ljubavi, ima punu kuću miljea.
Нема коментара:
Постави коментар