Матија и ја јуче смо остали сами код куће. Кад га пробудих да идемо у школу по Миу, Матија подиже тело на колена, али се пожали: не могу оЦи да ми се отволе! /Што те очи знају да праве проблеме./
Вожња аутобусом за њега је била својеврсна авантура (данас се деца јако ретко аутобусом возе). Тако по Миу одосмо, тако се с њом и вратисмо. /Матија је уоколо посматрао. После је рекао како је једна баба, гледајући другу, куцнула прстом у своје чело. Па шта то значи, питала је његова мама. Имаш ли ти мозак, преведе Матија, куцнувши се још једном на исти начин./ Успут се већ бесмо договорили да правимо палачинке. Одраслих нема код куће (ја? ја се не рачунам), могли смо да радимо шта хоћемо.
Уз моју малу помоћ Миа је разбила јаја у ванглу па их, уз моје инструкције, умутила. Затим додасмо мало млека, мало воде, па шећер, со и најпосле брашно. А није то било најбоље. Најзабавније је тек уследило... кад је тетка почела да преврће палачинке. Ти знаш то, питала ме претходно Миа, не скривајући дивљење. Их, још како (додуше, једном тигањ дограбих нагло и неспретно, од чега ми као успомена остаде мања опекотина на надланици). Мораш да одмериш јачину којом палачинку из тигања увис одбацујеш (како је не би залепила за плафон, прозор или под). Миа је гледала с одушевљењем, једном и сама пробала. А онда се досетила те узела други, мањи, тигањ и једну палачинку, коју смо назвали вежбанка. Тако је, држећи тигањ изнад стола, Миа вежбала и вежбала, бацала и бацала. А палачинка је падала и падала... каткад лепо, баш онако како се од ње очекивало, каткад се преклапала, висила с ивице тигања или падала на сто (ко ради - тај и греши, на грешкама учи и искуство стиче). Само једном заврши на поду, након чега је проглашена Кићиним доручком, па се тај пас ненадано осладио.
У међувремену смо позвали Матију да се и он диви том сестрином новостеченом умећу. Једно време превртале смо палачинке истовремено, свака своју и у свом тигању, све брже, без престанка... и смејући се. Миа је, озарена, рекла (други пут за месец дана): то ми је наајбољи дан (у животу; њој је такав, изгледа, скоро сваки дан са мном)!
Како смо нас две биле у кухињи, а Матија на спрату, намах смо се претвориле у ресторанску послугу, а Матија је био наша цењена муштерија. И појео је једну палачинку. А другу, коју му је Миа посула плазмом (самлевеном специјалном методом - данас је моја сестричина научила и како се кекс мрви чашом), Матија се надурио и одлучно рекао: неећу то (тај мали баш уме да буде пргав)! Потом му је Миа однела још једну палачинку, по његовом укусу, само филовану кремом. (не може човек ни да декорише посластицу како ваља). Међутим, кад се појавила на вратима, извињавајући се због претходне грешке (јер смо имале пуно посла, па смо помешале поруџбине), Матија, као да се и сам извињавао, рече: ја сам појео! И тако је Матија појео три палачинке (најео се ко прасенце, не скривајући трагове крема из угла усана). /Умиљато јагње двије мајке сиса, а надурено дете заболеће стомак од палачинки./
Кад се моја сестра вратила с посла и кад смо се моја сестричина и ја пробудиле, Миа науми да се похвали. Сва срећа да су пред сестриним и зетовим устима две палачинке претекле (док ми спавамо, будни палачинке тамане), али, онако охлађене и отежале, не бејаху више вољне за вратоломије.
Знаш ли ти то да радиш, мама, упита Миа. Некад сам знала, рече моја сестра, иначе врло несигурна и превише самокритична (она је увек незадовољна, прекорила је деветогодишња ћерка за ручком, никад се њој не свиђа како нешто испече или скува). Е, не брини, то ти је као вожња бицикла: никад се не заборавља.
Вожња аутобусом за њега је била својеврсна авантура (данас се деца јако ретко аутобусом возе). Тако по Миу одосмо, тако се с њом и вратисмо. /Матија је уоколо посматрао. После је рекао како је једна баба, гледајући другу, куцнула прстом у своје чело. Па шта то значи, питала је његова мама. Имаш ли ти мозак, преведе Матија, куцнувши се још једном на исти начин./ Успут се већ бесмо договорили да правимо палачинке. Одраслих нема код куће (ја? ја се не рачунам), могли смо да радимо шта хоћемо.
Уз моју малу помоћ Миа је разбила јаја у ванглу па их, уз моје инструкције, умутила. Затим додасмо мало млека, мало воде, па шећер, со и најпосле брашно. А није то било најбоље. Најзабавније је тек уследило... кад је тетка почела да преврће палачинке. Ти знаш то, питала ме претходно Миа, не скривајући дивљење. Их, још како (додуше, једном тигањ дограбих нагло и неспретно, од чега ми као успомена остаде мања опекотина на надланици). Мораш да одмериш јачину којом палачинку из тигања увис одбацујеш (како је не би залепила за плафон, прозор или под). Миа је гледала с одушевљењем, једном и сама пробала. А онда се досетила те узела други, мањи, тигањ и једну палачинку, коју смо назвали вежбанка. Тако је, држећи тигањ изнад стола, Миа вежбала и вежбала, бацала и бацала. А палачинка је падала и падала... каткад лепо, баш онако како се од ње очекивало, каткад се преклапала, висила с ивице тигања или падала на сто (ко ради - тај и греши, на грешкама учи и искуство стиче). Само једном заврши на поду, након чега је проглашена Кићиним доручком, па се тај пас ненадано осладио.
У међувремену смо позвали Матију да се и он диви том сестрином новостеченом умећу. Једно време превртале смо палачинке истовремено, свака своју и у свом тигању, све брже, без престанка... и смејући се. Миа је, озарена, рекла (други пут за месец дана): то ми је наајбољи дан (у животу; њој је такав, изгледа, скоро сваки дан са мном)!
Како смо нас две биле у кухињи, а Матија на спрату, намах смо се претвориле у ресторанску послугу, а Матија је био наша цењена муштерија. И појео је једну палачинку. А другу, коју му је Миа посула плазмом (самлевеном специјалном методом - данас је моја сестричина научила и како се кекс мрви чашом), Матија се надурио и одлучно рекао: неећу то (тај мали баш уме да буде пргав)! Потом му је Миа однела још једну палачинку, по његовом укусу, само филовану кремом. (не може човек ни да декорише посластицу како ваља). Међутим, кад се појавила на вратима, извињавајући се због претходне грешке (јер смо имале пуно посла, па смо помешале поруџбине), Матија, као да се и сам извињавао, рече: ја сам појео! И тако је Матија појео три палачинке (најео се ко прасенце, не скривајући трагове крема из угла усана). /Умиљато јагње двије мајке сиса, а надурено дете заболеће стомак од палачинки./
Кад се моја сестра вратила с посла и кад смо се моја сестричина и ја пробудиле, Миа науми да се похвали. Сва срећа да су пред сестриним и зетовим устима две палачинке претекле (док ми спавамо, будни палачинке тамане), али, онако охлађене и отежале, не бејаху више вољне за вратоломије.
Знаш ли ти то да радиш, мама, упита Миа. Некад сам знала, рече моја сестра, иначе врло несигурна и превише самокритична (она је увек незадовољна, прекорила је деветогодишња ћерка за ручком, никад се њој не свиђа како нешто испече или скува). Е, не брини, то ти је као вожња бицикла: никад се не заборавља.
Нема коментара:
Постави коментар