У недељу је тата млатио орахе (њему млаћење иначе иде од руке, за млаћење празне сламе је нарочити стучњак). Моткама, разних дужина, дебљина и од разног материјала - те додај му дрвену летву, те пластичну цев.
А ја на интернету управо случајно налетела на текст о берби ораха. Ваљда сезона, па се позабавили том темом. Тата се већ био успентрао на стабло (не питајући и не чекајући моја упутства како се то исправно ради). Навукох јапанке на ноге у чарапама, па већ прелазећи "прелаз" (то вам је парче од метар дрвене оградице, коју прекорачиш) испод куће почех да му довикујем како се с орасима на грани стручно поступа. Сад сам прочитала да се не млати моткамаа, покушавам да допрем до њега кроз шуштање лишћа и крцкање грана, које он немилице батина. А читала сам и кад је време за бербуу. Бере се, кажем, тек ако она зелена љуска има смеђу линију по средини и ако лако прскаа. (Ја говорим, он млати ли млати...) Иначе још морају да зру. (Како сам већ стигла до стабла, загледам плодове које могу да дохватим.) Нее, не млати мотком, ти све гране поломи, а треба и за догодине, не одустајем ја од спасилачке мисије (а све гранчице у ме гледе ко у бога, док се овај џелат с мотком претећи примиче). Но, говорити зиду и овом берачу - има једнаки ефекат (само што и зидови имају уши, но им селективан слух: чују, и даље прослеђују, само оно што не треба). Додуше, дрмну који пут дрво голим рукама, али опет потом затражи оруђе (навикло то да буде насилно и сад се не да друкче научити).
Ал' си алав, мораш баш сваки орашчић да уграбиш, пребацих му (гледајући са зебњом танано грање што пред мотком дрхти, ломи се и на земљу лако пада). Морам, каже он. Остави неки веверици, себични створе! Што да јој оставим, буни се. Остави јој, она ти је и посејала орахе (три самоникла, а два се до земље савила - ал' ће бити баклава, и за палачинке), довикује му и мајка. Није то иста, не да се мој отац убедити. Па добро, грамзивче, остави њеним потомцима! Теби је добро учињено, ти чини другоме и не питај да ли заслужује или не.
И тако, залуд сам ја говорила док сам, погнута, по трави трагала за опалим орасима. Паде орах у оној љусци дебелој и кад ме звекну по носу (само што ми не исправи девијацију), "светњаци" ми полетеше (њих у сличним ситуацијама увек помиње моја мајка, а ја и не знам шта је то; морам после да је питам). Ја зелено изнад свега волим, али орах у зеленој љусци - то болиии (кад се ораси млате, главе под орахом пате).
А ја на интернету управо случајно налетела на текст о берби ораха. Ваљда сезона, па се позабавили том темом. Тата се већ био успентрао на стабло (не питајући и не чекајући моја упутства како се то исправно ради). Навукох јапанке на ноге у чарапама, па већ прелазећи "прелаз" (то вам је парче од метар дрвене оградице, коју прекорачиш) испод куће почех да му довикујем како се с орасима на грани стручно поступа. Сад сам прочитала да се не млати моткамаа, покушавам да допрем до њега кроз шуштање лишћа и крцкање грана, које он немилице батина. А читала сам и кад је време за бербуу. Бере се, кажем, тек ако она зелена љуска има смеђу линију по средини и ако лако прскаа. (Ја говорим, он млати ли млати...) Иначе још морају да зру. (Како сам већ стигла до стабла, загледам плодове које могу да дохватим.) Нее, не млати мотком, ти све гране поломи, а треба и за догодине, не одустајем ја од спасилачке мисије (а све гранчице у ме гледе ко у бога, док се овај џелат с мотком претећи примиче). Но, говорити зиду и овом берачу - има једнаки ефекат (само што и зидови имају уши, но им селективан слух: чују, и даље прослеђују, само оно што не треба). Додуше, дрмну који пут дрво голим рукама, али опет потом затражи оруђе (навикло то да буде насилно и сад се не да друкче научити).
Ал' си алав, мораш баш сваки орашчић да уграбиш, пребацих му (гледајући са зебњом танано грање што пред мотком дрхти, ломи се и на земљу лако пада). Морам, каже он. Остави неки веверици, себични створе! Што да јој оставим, буни се. Остави јој, она ти је и посејала орахе (три самоникла, а два се до земље савила - ал' ће бити баклава, и за палачинке), довикује му и мајка. Није то иста, не да се мој отац убедити. Па добро, грамзивче, остави њеним потомцима! Теби је добро учињено, ти чини другоме и не питај да ли заслужује или не.
И тако, залуд сам ја говорила док сам, погнута, по трави трагала за опалим орасима. Паде орах у оној љусци дебелој и кад ме звекну по носу (само што ми не исправи девијацију), "светњаци" ми полетеше (њих у сличним ситуацијама увек помиње моја мајка, а ја и не знам шта је то; морам после да је питам). Ја зелено изнад свега волим, али орах у зеленој љусци - то болиии (кад се ораси млате, главе под орахом пате).
Нема коментара:
Постави коментар