Миа и Маша су пред сам крај распуста спавале код
мене. Једне вечери не пође ми за руком да нађем памучну пинк спаваћицу са жирафама (које чак
ни ја више не видим, јер су се одавно излизале, али знам да су биле ту, па их и назирем). Често
се дешава да ја појма немам где ми је шта (а нарочито глава; сазнање о ономе другом затуреном из народне изреке није ми нарочито нужно). Али морам нешто да обучем (не волим баш да спавам у гаћама, иако то себи допустим у ноћима кад се једино наг човек може изборити са спарином).
Потпуно неочекивано, сетих се једне прозирне, кратке спаваћице, коју годинама нисам носила. Добила сам је пре, рецимо, две и по деценије. Купила ми је другарица (једина бивша коју имам, и то не мојом вољом, јер пријатељство се са две стране поштује и гради) у Аустрији. Није ми се тад посебно допадала, јер бејаше бела, с неким розикастим (дакле бледуњавим) цветићима, сувише затворена око грла, широка до зла бога и дужине (до колена) која моје ноге приказује у најгорем светлу. После много година ја сам је скратила, јер ми краће боље стоји, а пре коју годину додала јој и неку зелену траку испод груди, не бих ли је мало скупила.
Тако је сад то једна сасвим слатка спаваћица, романтична (а, богами, и изазовна, будући да је прозирна), асоцира на сеоску идилу... А ја сам у њој срећна, заносна сељанчица, која лешкари у мирисном сену (жртвујем се ради књижевне уметности и правим се да те суве травке не боду ко мачеви), те ослушкује звончиће на овчицама, надајући се корацима оног којег (можда већ и сто година) чека (да се врати из шуме или са косидбе). Ах, каква бујна машта!
Нажалост, не беше ни кос(ио)ца ни дрвосече (канда је у то доба већ, преморен, хркао... не марећи за ону која га сања). Али чим ме спазише на вратима спаваће собе, обе моје сестричине одвратише поглед од лаптопа како би ми исказале дивљење. Мм, баш ти лепо то, рече најпре старија, а потом се сложи и млађа. Па, стварно, како сам слатка, човек (дрвосеча тај; свако би други добио шаком преко уста) да ме поједе!
Ја баш и не волим розе боју, али розе изгледа мене воли: уз оне цветиће лице ми дошло некако нежно и озарено, а ја као девојчица. С једном плетеницом пребаченом на лево раме (не и преко груди, нажалост, коса ми никад тако бујна не беше) и небом у очима, у којем светлуцаху ситне звездице (због дрвосече који нема кад да сања, јер дрвеће треба сећи, не види ме он од грања), спремах се на починак са сестричинама. Дрвосечо, не знаш шта пропушташ.
Потпуно неочекивано, сетих се једне прозирне, кратке спаваћице, коју годинама нисам носила. Добила сам је пре, рецимо, две и по деценије. Купила ми је другарица (једина бивша коју имам, и то не мојом вољом, јер пријатељство се са две стране поштује и гради) у Аустрији. Није ми се тад посебно допадала, јер бејаше бела, с неким розикастим (дакле бледуњавим) цветићима, сувише затворена око грла, широка до зла бога и дужине (до колена) која моје ноге приказује у најгорем светлу. После много година ја сам је скратила, јер ми краће боље стоји, а пре коју годину додала јој и неку зелену траку испод груди, не бих ли је мало скупила.
Тако је сад то једна сасвим слатка спаваћица, романтична (а, богами, и изазовна, будући да је прозирна), асоцира на сеоску идилу... А ја сам у њој срећна, заносна сељанчица, која лешкари у мирисном сену (жртвујем се ради књижевне уметности и правим се да те суве травке не боду ко мачеви), те ослушкује звончиће на овчицама, надајући се корацима оног којег (можда већ и сто година) чека (да се врати из шуме или са косидбе). Ах, каква бујна машта!
Нажалост, не беше ни кос(ио)ца ни дрвосече (канда је у то доба већ, преморен, хркао... не марећи за ону која га сања). Али чим ме спазише на вратима спаваће собе, обе моје сестричине одвратише поглед од лаптопа како би ми исказале дивљење. Мм, баш ти лепо то, рече најпре старија, а потом се сложи и млађа. Па, стварно, како сам слатка, човек (дрвосеча тај; свако би други добио шаком преко уста) да ме поједе!
Ја баш и не волим розе боју, али розе изгледа мене воли: уз оне цветиће лице ми дошло некако нежно и озарено, а ја као девојчица. С једном плетеницом пребаченом на лево раме (не и преко груди, нажалост, коса ми никад тако бујна не беше) и небом у очима, у којем светлуцаху ситне звездице (због дрвосече који нема кад да сања, јер дрвеће треба сећи, не види ме он од грања), спремах се на починак са сестричинама. Дрвосечо, не знаш шта пропушташ.
Нема коментара:
Постави коментар