Некад је кишан дан био идеалан оквир за неминовну депресију. А сад обујем гумене чизме, узмем кишобран и упутим се на брдо. На брду ем поглед леп, ем стринин виноград. Истина, није у њему неког рода ни било. А сад остао тек по који гроздић, којему су пуцад ко рибизле. Нема везе, не смета мени да се сладим ситно. /Пре тога свратила сам у теткин воћњак. Има већ готово месец дана како је тетка на други крај света одлетела, а рекла ми које су јабуке зреле: у трећем реду, друга одозго... или беше трећа одоздо? Нема везе, пришла сам стаблу на којем су се јабуке најјаче црвенеле и узела неколико са тла. Док се тетка отуд врати, може и снег да покрије стабла./
И нигде човека, што ми посебно прија. Само још неки ловачки пас база по ливадама. Окрећем се укруг и спазим тек понеки кров: сама сам на целом свету, сама и срећна (што постојим). По мени киша сипи, а ја се смешим (и сањам).
И нигде човека, што ми посебно прија. Само још неки ловачки пас база по ливадама. Окрећем се укруг и спазим тек понеки кров: сама сам на целом свету, сама и срећна (што постојим). По мени киша сипи, а ја се смешим (и сањам).
Киша пада, ја се провлачим између чокота и гледам у даљини планину маглом овијену. Промичем између ретких и високих травки, баш као и ловачки бели пас који сад ми дође у сусрет. Јеси ли штогод уловио, друже? Сва је прилика да ћеш морати да пређеш у вегетаријанце.
Волим виноград, чак и кад није мој (а памтим онај из детињства, више кад су чокоте секли и вадили но кад је од рода бујао). Волела бих један, негде далеко (нећу да вам кажем где), да он и ја њиме загрљени шетамо, да он и ја грожђем корпе пунимо и да се смејемо, чак и кад нам се киша слива низ лица. А онда, с вечери, збијемо се крај огњишта, огрнемо се топлим ћебетом... он мени овије руку око струка, ја њему наслоним главу на раме. Ватра пуцкета и одсјајима велича идиличну слику. Канда се међу нама у ћебе замотало, па се праћака и кикоће, детенце (од ове кишне завесе не види се будућност најјасније).
Онда ја замесим и развучем питу бундевару (од бундева из наше баште) и уживам гледајући како он, снажан и диван, држећи дете у наручју, са слашћу обедује. Киша све време пада, али у том сеоском дому топло је и угодно рукама што се нежно додирују, док са њих шећер у праху спада. /Тежак је кишни дан само кад си сам./ И шта за срећу више треба?
Кад киша сав дан пада, срце се љубави нада.
Волим виноград, чак и кад није мој (а памтим онај из детињства, више кад су чокоте секли и вадили но кад је од рода бујао). Волела бих један, негде далеко (нећу да вам кажем где), да он и ја њиме загрљени шетамо, да он и ја грожђем корпе пунимо и да се смејемо, чак и кад нам се киша слива низ лица. А онда, с вечери, збијемо се крај огњишта, огрнемо се топлим ћебетом... он мени овије руку око струка, ја њему наслоним главу на раме. Ватра пуцкета и одсјајима велича идиличну слику. Канда се међу нама у ћебе замотало, па се праћака и кикоће, детенце (од ове кишне завесе не види се будућност најјасније).
Онда ја замесим и развучем питу бундевару (од бундева из наше баште) и уживам гледајући како он, снажан и диван, држећи дете у наручју, са слашћу обедује. Киша све време пада, али у том сеоском дому топло је и угодно рукама што се нежно додирују, док са њих шећер у праху спада. /Тежак је кишни дан само кад си сам./ И шта за срећу више треба?
Кад киша сав дан пада, срце се љубави нада.
Нема коментара:
Постави коментар