Подељена срећа двоструко је већа

Као и обично мајка је спаковала Сташу у њену носиљку, а Игњата привезала у његово седиште. Док мама вози ауто, Игњат је имао да се занима кесицом грисина. И тако, претпостављам, Игњат грицка, Сташа радознало уоколо гледи. Али како Игњат, старији брат, да једе, а сестра да гледа? (Боже, и ова мама, како је могла да направи такав пропуст: једном детету сервирала оброк, на друго заборавила. А па неће Сташа гладовати док се он пита, нешто мора да предузме.)
Псс... Псс, секо? Хеј! Псс... Протегне се мало из оних уза (канда јој мама јутрос није уши чистила), не би ли јој како штапић дотурио. Узми, секо, брзо, мама не гледа у ретровизор!
Сташа једва дочека да нешто шчепа и чврсто стисну између средњег прста и кажипрста. Тако јој је грисина стајала опружена преко озбиљног лица. Није била сигурна за шта служи и како се користи. Да може да се сркуће, да тече ко млеко, па би се и снашла. Овако, шта да ради с тим? Нарочито што још не располаже потребним средствима (да грисину савлада): први јој се секутићи тек под прстима (туђим, које покушава да глође) осећају.
И кад се мама коначно осврнула да провери је ли на задњем седишту све у реду, спази Сташино намргођено, упитно лице и штапић подигнут увис ко диригентску палицу (док се Игњат, заваљен у свом седишту, задовољно смешкао). Златне ли дечице, канда већ знају да подељена срећа двостуко је већа (као и грисина петомесечној беби).