Мој отац никад није волео да има посла с банкама (и да се протеже више него што је дуг). Због тога и ја од њих зазирем.
И пре неки дан кад сам се распитивала за неки кредитић (деминутив, јер не бисмо се ми одвише преко јоргана опружали), он ми је поновио: ма не раде банке за тебе него за себе (много се прави паметан и вазда ми открива топлу воду, као да се само он њоме шурио)! Знам, човече, знаам, али услови им нису исти и мораш пажљиво да слушаш шта ти ко нуди (па поврх тога, што је најважније, да читаш између редова и најситнија слова - тамо су замке). Онда ти само остане да од два зла одабереш мање. Ако одлучиш на брзину, врло је могуће да ћеш се кајати док кредит (на једвите јаде) не исплатиш.
У продавници беле технике затекла се службеница једне банке, па скочи ко опарена (то ко хијене, једва чекају плен; пошле се појавила колегиица из друге, па завидљиво и радознало гледала неће ли ова успети да ме обрлати). И говори она, само везе (или је приличнији израз меље), изЛаже услове (повољније ти ни рођена мајка не би позајмила, ма само што не бију оног ко неће). А све зашећери (да не видиш да ти закувава чорбу, па ће на крају и да ти забибери): све може (на колико ћете рата? шестсто педесет осам? МОЖЕЕ; ви бирате висину износа који ћете месечно плаћати, а да вас превише не оптерети... јао, како су брижни), све једноставно, без по муке, само уз личну карту. Њихов кредит, каже (осмехнувши се усиљено, у жељи да изгледа спонтано), зову "кредит на реч" - не проверавају они висину пензије - како кажеш, тако пишу. (Хм... имате ли и кредит на лепе очи... ако могу у истоименој валути да вам вратим?)
Ја слушам, а она само пева, цвркуће... Ипак се не дам заварати, па вазда нешто питам ("што ме се не тиче"). Нисам ја баш тако наивна као што изгледам. Знам ја да она негде крије нож... и да ће нам га забити у леђа чим тата пристане да потпише уговор (а ко би оних сто двадесет девет страна и прелистао, а камоли читао и проучавао; знају они то, лисице).
Смеши се и покушава да ми се допадне (није то тако лако, сестро, а и да си ми симпатична, слаба ти вајда: кад су паре у питању, ја главу истурам пред срце), док ја наваљујем: кажите ми само да ли ће све рате бити фиксне? /Нису ме змије, бар не те банкарске, уједале, па не знам зашто се и гуштера плашим... али плашим се. Све замишљам како ће нас држати у шаци и, на основу неког закона, члана, параграфа (који се неопажено провукао у километарском тексту) тражити од нас да исплаћујемо неке баснословне суме... па ћемо се једва из дугова искобељати... можда ћу морати да продам кућу... дедовину... лаптоп (леле мени).../
Да, да, даа, фиксне су. Не, не, нее, ма таман посла, нема камате /као код конкуренције... то ми рече тишим гласом: они као дају бескаматни кредит, а плаћаш само двеста и нешто месечно за одржавање рачуна, па то на годишњем нивоу испадне три хиљаде; подсети ме то на сељанке које се на пијаци боре која ће придобити муштерију и пре испразнити кофу/, САМО (малецких, тричавих) три посто, што СВАКА банка узима, а то се подели на целу годину, па се и не осети.
Хм, сину ми врло брзо: нема камате (као код оне друге банке, која такође тврди да нема камате), нема, само две рате приде (како увидех чим изађох напоље и разбистри ми се глава: ако узмеш четрдесет хиљада, платиш дванаест пута по четири хиљаде и нешто... па ти израчунај колико "нема камате") ... али док то ум схвати и очи виде... оде маст у пропаст (и додатних десетак хиљада у руке кредитера).
Док си пред њом, не да ти да размислиш, наводи те на криву страну и труди се да од дрвета не видиш шуму /све док не почнеш да удараш главом у стабла... а тад је већ касно повреде да избегнеш: ухватио си се у коло, па има, како знаш и умеш, да преплићеш и продврискујеш, да не кажем вриштиш/.
И пре неки дан кад сам се распитивала за неки кредитић (деминутив, јер не бисмо се ми одвише преко јоргана опружали), он ми је поновио: ма не раде банке за тебе него за себе (много се прави паметан и вазда ми открива топлу воду, као да се само он њоме шурио)! Знам, човече, знаам, али услови им нису исти и мораш пажљиво да слушаш шта ти ко нуди (па поврх тога, што је најважније, да читаш између редова и најситнија слова - тамо су замке). Онда ти само остане да од два зла одабереш мање. Ако одлучиш на брзину, врло је могуће да ћеш се кајати док кредит (на једвите јаде) не исплатиш.
У продавници беле технике затекла се службеница једне банке, па скочи ко опарена (то ко хијене, једва чекају плен; пошле се појавила колегиица из друге, па завидљиво и радознало гледала неће ли ова успети да ме обрлати). И говори она, само везе (или је приличнији израз меље), изЛаже услове (повољније ти ни рођена мајка не би позајмила, ма само што не бију оног ко неће). А све зашећери (да не видиш да ти закувава чорбу, па ће на крају и да ти забибери): све може (на колико ћете рата? шестсто педесет осам? МОЖЕЕ; ви бирате висину износа који ћете месечно плаћати, а да вас превише не оптерети... јао, како су брижни), све једноставно, без по муке, само уз личну карту. Њихов кредит, каже (осмехнувши се усиљено, у жељи да изгледа спонтано), зову "кредит на реч" - не проверавају они висину пензије - како кажеш, тако пишу. (Хм... имате ли и кредит на лепе очи... ако могу у истоименој валути да вам вратим?)
Ја слушам, а она само пева, цвркуће... Ипак се не дам заварати, па вазда нешто питам ("што ме се не тиче"). Нисам ја баш тако наивна као што изгледам. Знам ја да она негде крије нож... и да ће нам га забити у леђа чим тата пристане да потпише уговор (а ко би оних сто двадесет девет страна и прелистао, а камоли читао и проучавао; знају они то, лисице).
Смеши се и покушава да ми се допадне (није то тако лако, сестро, а и да си ми симпатична, слаба ти вајда: кад су паре у питању, ја главу истурам пред срце), док ја наваљујем: кажите ми само да ли ће све рате бити фиксне? /Нису ме змије, бар не те банкарске, уједале, па не знам зашто се и гуштера плашим... али плашим се. Све замишљам како ће нас држати у шаци и, на основу неког закона, члана, параграфа (који се неопажено провукао у километарском тексту) тражити од нас да исплаћујемо неке баснословне суме... па ћемо се једва из дугова искобељати... можда ћу морати да продам кућу... дедовину... лаптоп (леле мени).../
Да, да, даа, фиксне су. Не, не, нее, ма таман посла, нема камате /као код конкуренције... то ми рече тишим гласом: они као дају бескаматни кредит, а плаћаш само двеста и нешто месечно за одржавање рачуна, па то на годишњем нивоу испадне три хиљаде; подсети ме то на сељанке које се на пијаци боре која ће придобити муштерију и пре испразнити кофу/, САМО (малецких, тричавих) три посто, што СВАКА банка узима, а то се подели на целу годину, па се и не осети.
Хм, сину ми врло брзо: нема камате (као код оне друге банке, која такође тврди да нема камате), нема, само две рате приде (како увидех чим изађох напоље и разбистри ми се глава: ако узмеш четрдесет хиљада, платиш дванаест пута по четири хиљаде и нешто... па ти израчунај колико "нема камате") ... али док то ум схвати и очи виде... оде маст у пропаст (и додатних десетак хиљада у руке кредитера).
Док си пред њом, не да ти да размислиш, наводи те на криву страну и труди се да од дрвета не видиш шуму /све док не почнеш да удараш главом у стабла... а тад је већ касно повреде да избегнеш: ухватио си се у коло, па има, како знаш и умеш, да преплићеш и продврискујеш, да не кажем вриштиш/.
Чувај се бајке коју пишу банке! Што су лепша и примамљивија обећања, то нешто више смрди (а не мислим на задах из службеничиних уста, који је сасвим у складу с фирмом и делатношћу).
Нема коментара:
Постави коментар