Још ни седам сати ујутру не беше, а сестра и ја у аутобусу: једна хита на посао, друга кући (властитом кревету и лаптопу). Од једне до друге тачке путујемо двадесетак минута. И онда ћаскамо (на ште срца, није нам проблем). Пошавши од властитих ногу, којима ниједна од нас нема разлога да буде нарочито задовољна (али је свака своје прихватила и кратке им сукње допустила), стигосмо до вуларних жена, које умишљају да су велике заводнице, и правих заводница.
Не свиђају нам се жена које се гласно и просто кикоћу, које носе припијену кратку и деколтирану одећу само да би привукле пажњу мушкараца. Неминовно ће у томе успети, али није нам јасно како се због тога могу осећати добро и заносно. Па то су само лаке жене, које мушкарцима причињавају краткотрајно, углавном телесно, задовољство. Не разумем жене које желе да се свима свиде, штавише да се сви на њих ложе. Како се не запитају неће ли потом ти исти мушкарци у тоалету уживати мислећи на њих? Или пак то прижељкују (то ми је још мање појмљиво)? Није ли то гадно, понижавајуће (да вас неко, макар и у машти, употреби за властити ужитак)? Уосталом, колико је привлачно оно што је, овако или онако, доступно готово свима?
Праве заводнице су, рекох сестри, оне које тога нису ни свесне, које заводе нехотице и чак им није битно какав утисак остављају. /Да не буде да навраћам воду на своју воденицу, ни сестру ни себе нисам сврстала у ту категорију; изузете смо из ове анализе./ Оне зраче изнутра (лепе су, не трудећи се такве да буду).
Џаба згодно тело, ако је то све што имаш. Међутим, ако имаш памет, духовитост, шарм, харизму... како год се звало оно НЕШТО, сваки ће ти прогледати кроз прсте (па и кроз криве ноге). Жена себе скенира и сувише је критична и према ситним недостацима. Али мушкарац је, рекла бих, не гледа тако селективно и део по део - гледа је као целокупну личност. Уопште не треба да будеш савршена да би се некоме допала, да би те неко волео. А кад те неко воли, није ни битно што ниси савршена нити шта о томе мисле сви други.
Не свиђају нам се жена које се гласно и просто кикоћу, које носе припијену кратку и деколтирану одећу само да би привукле пажњу мушкараца. Неминовно ће у томе успети, али није нам јасно како се због тога могу осећати добро и заносно. Па то су само лаке жене, које мушкарцима причињавају краткотрајно, углавном телесно, задовољство. Не разумем жене које желе да се свима свиде, штавише да се сви на њих ложе. Како се не запитају неће ли потом ти исти мушкарци у тоалету уживати мислећи на њих? Или пак то прижељкују (то ми је још мање појмљиво)? Није ли то гадно, понижавајуће (да вас неко, макар и у машти, употреби за властити ужитак)? Уосталом, колико је привлачно оно што је, овако или онако, доступно готово свима?
Праве заводнице су, рекох сестри, оне које тога нису ни свесне, које заводе нехотице и чак им није битно какав утисак остављају. /Да не буде да навраћам воду на своју воденицу, ни сестру ни себе нисам сврстала у ту категорију; изузете смо из ове анализе./ Оне зраче изнутра (лепе су, не трудећи се такве да буду).
Џаба згодно тело, ако је то све што имаш. Међутим, ако имаш памет, духовитост, шарм, харизму... како год се звало оно НЕШТО, сваки ће ти прогледати кроз прсте (па и кроз криве ноге). Жена себе скенира и сувише је критична и према ситним недостацима. Али мушкарац је, рекла бих, не гледа тако селективно и део по део - гледа је као целокупну личност. Уопште не треба да будеш савршена да би се некоме допала, да би те неко волео. А кад те неко воли, није ни битно што ниси савршена нити шта о томе мисле сви други.
Потом, не знам зашто /у ствари знам: кад се говори о жени, говори се и о лепоти, а како је лепота, баш као и младост, пролазна, намеће се нелагодност због старења/, сестра помену како се штрецне (иако је, не пориче, разлику од двадесет година немогуће не видети на лицу) кад јој нека девојчица персира. Помисли: ју, како види да сам стара (добро, претерује, хтела је да употреби компаратив)? Насмејах се (добро је, нисам једина). Тако и ја кад ме неко ослови с госпођо, одмах се сневеселим: ју, на шта ли личим (кад личим на госпођу)?
Једном сам прочитала да ни други људи не могу своје године да повежу са собом (увек се осећају млађе од цифре коју као крст на леђима носе). Али нема тога ко, пре или касније, не падне у мрежу времена.
Једном сам прочитала да ни други људи не могу своје године да повежу са собом (увек се осећају млађе од цифре коју као крст на леђима носе). Али нема тога ко, пре или касније, не падне у мрежу времена.
Нема коментара:
Постави коментар