О мој боже!

Пре неки дан у Улици Југ-Богдана мимоиђох се с два црнпураста младића, рецимо из Сирије (а можда и нису, шта ја знам). Онај један таман беше зинуо да загризе пљескавицу, па застаде, кад ме спази, колико да прозбори: о мој боже (на енглеском дакако)! Насмејах се само, одлазећи већ, и питајући се чиме сам то пробудила религиозна осећања. Да ли црвеном сукњом, да ли зеленом мајицом и шареном огрлицом? Или сам, након вишесатног седења у читаоници, била идеално убледела (канда се уклапам у њихов идеал женске лепоте)?! Сва срећа да имадох наочаре за сунце, па не видеше моје дебеле подочњаке (сигурне знаке непроспаваних ноћи).