Лепо је видети жену шарену

Како бих "убила" време (вероватно ни у кога није више, а безуспешно, пуцано) до поласка аутобуса, свратих у једну продавницу обуће. И шта ми је то требало? Изашла сам до ушију заљубљена (признајте да сте помислили - у продавца)... у гумене чизме (црвене или наранџасте, не знам које су ми драже).
На ногама ми већ бејаху оне шарене, претежно љубичасте и зелене, али гумених чизама мени никад доста. ЗеленкапА (ја само цитирам, није мој проблем што ми неко види зелену капу, а не зна ми вокатив; уосталом, од ове хладњикаве кише, хоће човек да побрљави, а камоли падежи), имаш десет динара? Једва погледах човека који ми се обратио (јер не бејах сигурна с ким ћу имати посла: ти што на улици новац потражују знају да буду изузетно агресивни и непријатни), и одговорих махинално: немам. /После се увек мислим, можда је требало да завирим у новчаник. Али толико је за те динаре заинтересованих на сваком ћошку, да сам начисто огуглала. И увек ме страх: ако се зауставим, можда нећу моћи да се отарасим насртљивца./
Како лепо изгледаш (иако НЕМАМ десет динара; нит је пргав нит је осветољубив), добаци он за мном, свака част (канда му лоше време није убило вољу за живот и смисао за лепоту). Лепо је видети жену... 

Е даље нисам чула (непријатно ми беше и колико јесам, те сам журила напред), па сваком остаје да допуни по својој вољи. Лепо је видети жену... док још можеш да видиш (деси се да обневидиш, па не видиш ни белу мачку... а да ти је и њу видети, обрадовао би се ко роду рођеном). 

Лепо је видети жену... са зеленом капом, у зеленим панталонама и љубичастој јакни... шарену... кад киша пада.