Киша је да се о љубави сања

Иако се јесен примиче, прозор на мојој соби, баш као и читавог лета, још је отворен. Чујем како киша пада, не могући да пригушим неодређени немир, који је управо она и изазвала. Пада тако силно да у мени просто буди некакав страх (од непозатог, од познатог, од оног што јесте и оног што није, од оног што ће бити и што бити неће...). Под намакнуту завесу увлачи се дах свежине (јесен је све ближе, знаам, знам, то ме све више брине). Кад киша пада, не смеш да останеш сам. Кад киша пада, несвесно се сви осврћу у потрази за чврстим загрљајем као Нојевом барком. Ако се окренем десно, можда спаднем с кревета; ако се окренем лево, ударићу у зелени зид. Пљушти киша и са њоме разлива се туга  у мени... Киишо, тихо паадаај, и ноћас сам саамаа...

А има можда две-три недеље како је исто тако падала киша, само некако ћутљивије, обазривије, летње... Бејах у краткој, лепршавој сукњици и мајици без рукава, па само навукох зелени џемперић и на ноге шарене гумене чизме. /Кишобран који дограбих с терасе није ми се уклапао, али је био добра заштита од воде./ Таква заносна (ако мене неко пита) упутих се, у по ноћи, кроз уснуло село на брдо, где су ме у малој кућици чекале две сестре. 

Изашавши на капију, изашла сам и из себе, којој сам, с мале раздаљине, упућивала пожудне погледе. И смешила сам се, очарана.  Било је нечег замамног и неодољивог у том нескладу хладних кишних капи и голих женских ногу у гуменим чизмама до листа. Да ли би ме и он таквом видео, питах се. Да ли би и он, при погледу на ове замашне бокове и по раменима расуте власи, био задовољан као ја? Можда би молио кишу да не престаје да пада, јер онда бих можда скинула своје дивне чизме (навучене на боса стопала) и с њима чаролију.

И тамо далеко можда сад пада киша. И тамо далеко можда је на једној соби отворен прозор, кроз који допиру звуци кише (што се слива низ надстрешницу од винове лозе), а напоље се (док он, опружен и замишљен, лежи на кревету с руком испод главе) мигоље и у даљини нестају уздаси чежње за кишном вилом у шареним гуменим чизмама. /Киша је да се о љубави, каткад далекој, каткад непостојећој, сања./

Чизме, забатаљене и суве, молећиво гледају из кута: џаба, ваша вила већ трома је и не зна пута (и да ли баш за њу само на тим чокотима зри то слатко грожђе).