Прекјуче ми се сестра пожали: Маша заборавила шта све има за домаћи... па једну сраницу није урадила. /Ијууу, драма! Па, Машо, зар си смела себи да дозволиш такву мрљу на самом почетку образовног процеса, м?!/ Само њих троје нису урадили, додаде разочарано. Је ли могуће?! Само троје! Бар да је шеснаест или да нико није урадио, па хајде, не би се ни осетило: куд сви Турци, ту и мала Маша. Али само троје није чуло шта све треба урадити, само троје (баш зато ми је симпатично, што штрче у маси)... и Маша међу њима (канда си седела на ушима, а?).
Вечерас ми, снуждено, рече како Маша из српског није добила петицу... само их је троје добило (опет "троје", али ми сад озбиљно иде на нерве). Они петице и не добијају, рекох не скривајући да ме сестрина амбиција (ако не претерана, а оно прерана) нервира. Добијају печате, каже она. /Их, јака ствар, набавићу ја неке звездице и цветиће па да налупамо по целој свесци./
Омашила Маша ред, па велика слова дошла где треба да дођу мала. Па шта ако није добила петицу? Ништа, помирљиво ће сестра, него ми криво што зна, само... Брзоплета, јесте, па шта? Дете се тек привикава на нове обавезе, нове захтеве, нове услове... Не секирај се, Машо, рекох, ја сам у првом разреду неко време остајала на допунској да вежбам читање (мајка ме код куће учила на један начин, учитељица у школи на други), па види ме сад (читам врхунски... нарочито с лица и између редова)!
Омашила Маша ред, па велика слова дошла где треба да дођу мала. Па шта ако није добила петицу? Ништа, помирљиво ће сестра, него ми криво што зна, само... Брзоплета, јесте, па шта? Дете се тек привикава на нове обавезе, нове захтеве, нове услове... Не секирај се, Машо, рекох, ја сам у првом разреду неко време остајала на допунској да вежбам читање (мајка ме код куће учила на један начин, учитељица у школи на други), па види ме сад (читам врхунски... нарочито с лица и између редова)!
Нема коментара:
Постави коментар