Не пуцај узалуд

Летос сам Машу повела у госте. Сунце тек мало беше попустило, па се деца из суседних дворишта разлетела по улици. Како ти дечаци бејаху кроз плот спазили моју Машу, узеше је на нишан и почеше да облећу око капије и провлаче репетирану пушку између тараба. Један од њих, онај главни, предводник, симулирао је звук пуцњева (не троши, синко, улудо муницију), али моја Маша само немарно (готово презриво) одмахну главом и настави мирно да седи, оставши им леђима окренута (љуби је тетка, као да је моја упутства следила; ови не заслужују ни погледа да их удостојиш). Једнако тако (само мало камуфлирано) погледа их и тетка (и да им не знам родослов, и да не личе на тате, а тате ми иду на нерве... мој благослов не би добили). 
Џаба вам те пластичне пушке и прецизни нишани - куцате на погрешна врата (и "пуцате" у погрешну девојчицу; наше породично стабло канда је орах - тврд орах). 
Не треба мојим сестричинама на стражи седмоглава аждаја поред мене живе (страх ме само да се не занесем, па остану уседелице).