Још сам седела у читаоници кад ми телефон зазвони. Опет моја сестра (та жена као да нема друга посла; шта ли сад хоће?). Стиснух тастер и похитах испред, где тихо упитах: шта је билоо? А с друге стране огласи се, кењкавим гласом, Маша: кад ћеш да доођееш? Не знам, Машо. Хоћу да возимо ролерее, настави она да кмечи (не разуме и не признаје никаква оправдања). Возићеш их кад дођем, рекох. Стићи ћу око пола шест. А што саад не дођееш? Не могу сад, нема аутобуса (циљ оправдава лаж; е, то ће морати да уважи, па немам крила да полетим).
Док се касније аутобус примицао мојој кућној станици (на пет метара од куће), тачно сам знала да ће ме Маша чекати на ролерима, ко запета пушка. Хајдемо! Па чекаај, Машо, морам да пишким, да нешто поједем, па ћемо онда. Беше то прилика да и њу приволим да нешто презалогаји.
А онда се спустисмо низ степенице и с руком у руци кренусмо друмом. Нешто јој овај стари, храпави асфалт не улива поверење, па се на мене ослања, док се домогнемо улице у коју смо се упутили (и у којој је асфалт гладак).
Док се касније аутобус примицао мојој кућној станици (на пет метара од куће), тачно сам знала да ће ме Маша чекати на ролерима, ко запета пушка. Хајдемо! Па чекаај, Машо, морам да пишким, да нешто поједем, па ћемо онда. Беше то прилика да и њу приволим да нешто презалогаји.
А онда се спустисмо низ степенице и с руком у руци кренусмо друмом. Нешто јој овај стари, храпави асфалт не улива поверење, па се на мене ослања, док се домогнемо улице у коју смо се упутили (и у којој је асфалт гладак).
За нама се појавише две комшинице, па једна од њих рече: најлепше је кад имаш тетку! И јесте, али посебну врсту тетке, ону бездетну, која је сама себи једино дете (не рачунајући сестриће) које гаји. /Неће све тетке да шетају ливадама, да пружају подршку сестричинама на ролерима и бициклима... Неке тетке ће радије дићи све четири увис и испијати кафе, те претресати аброве с комшилуком. Машина тетка не пије кафу и радије време проводи с децом него с одраслима (прислушкујем њихове приче, смејем се њиховим духовитим изјавама, учим се од њих мудрости... и све записујем)./
Кад возиш опаснијим деоницама, тетка крај тебе, за сваки случај, трчи. Даје ти савете како да се зауставиш, окренеш (иако сама никад на ролере није стала; па промишља и некако увек погоди како треба).
Кад се спушташ низбрдо (а страх те, па се од њега каткад затетураш), тетка рашири руке и у загрљај те дочепа. Некад се прави и како ће те изврдати и оставити на цедилу, тј. пустити да склизнеш на главни друм. Али неће, знаш да неће. Ево, раширила је руке у последњем моменту. И знаш да те неће испустити.
Нема коментара:
Постави коментар