Таман сам успела да се манем лаптопа (верујте, то су муке Танталове), да се дисконектујем, почупам каблове и ушушкам у кревету, кад зазвони мобилни. Молим, рекох туробно.
Јеси ли ми искројила сву азбуку? Јесам (наравно; седам пута по тридесет слова). Добро, здраво (постоје питања која не могу да чекају до јутра). Вратих се у кревет и окренух сад на леву страну, ка зиду. Десну ногу, свијену у колену, подигох колико сам могла, а леву, исто толико испружих.
Не прође три минута, а чух како изван собе звони фиксни. Нисам се надала (а ни желела) да је позив за мене. Али је био (некад бих од беса почупала косу, ово мало јада). Мајка ми крочи у мрачну собу и пружи телефон, избегавши отровне стреле из мојих очију. МОЛИМ?
Е, ћао, треба сутра да пишем састав на тему "Ухвати дан"; шта треба да пишем? Хм, паа, о томе како треба уживати у животу, искористити сваки тренутак, посвећивати се ономе што волиш, што ти годи... Рецимо, уживаш у читању књига (како да не, ни лектире не ишчита све), волиш да шеташ, волиш природу... Живот је кратак и свак од нас има тек један трен (кад се упореди с вечношћу, а и иначе) да проживи најбоље што уме, да ради ствари које воли, да се дружи с људима које воли... Треба да искористиш време које имаш: ухвати дан (док траје), то ти је из оне латинске пословице Carpe Diem. Мхм, рече он, хвала ти. Хм, хвала и теби, баш ти хвала (што ме ометаш у покушају да заспим пре поноћи). Окретох се сад опет на десну страну и леву ногу, савијену у колену, подигох колико сам могла, а десну, исто толико, испружих (готово ми извири испод танког јоргана). Е, до магарца, више ми није успевало да склопим очи. Почех да се преслишавам таблицу множења. /У школи су нас стално упозоравали да је морамо знати у по дана, у по ноћи; шта знам, можда коначно неко позове... и упита... седам пута осам? Срамота да почнем да муцам./
Што нисам заспала није ни близу страшно као што сам наново укључила лаптоп... Да видим нешто, очекујући трећи позив. И нема га... Позовии меее, мој броој окреении... А јок, канда има преча посла (а не, као ја, муке с несаницом).
Јеси ли ми искројила сву азбуку? Јесам (наравно; седам пута по тридесет слова). Добро, здраво (постоје питања која не могу да чекају до јутра). Вратих се у кревет и окренух сад на леву страну, ка зиду. Десну ногу, свијену у колену, подигох колико сам могла, а леву, исто толико испружих.
Не прође три минута, а чух како изван собе звони фиксни. Нисам се надала (а ни желела) да је позив за мене. Али је био (некад бих од беса почупала косу, ово мало јада). Мајка ми крочи у мрачну собу и пружи телефон, избегавши отровне стреле из мојих очију. МОЛИМ?
Е, ћао, треба сутра да пишем састав на тему "Ухвати дан"; шта треба да пишем? Хм, паа, о томе како треба уживати у животу, искористити сваки тренутак, посвећивати се ономе што волиш, што ти годи... Рецимо, уживаш у читању књига (како да не, ни лектире не ишчита све), волиш да шеташ, волиш природу... Живот је кратак и свак од нас има тек један трен (кад се упореди с вечношћу, а и иначе) да проживи најбоље што уме, да ради ствари које воли, да се дружи с људима које воли... Треба да искористиш време које имаш: ухвати дан (док траје), то ти је из оне латинске пословице Carpe Diem. Мхм, рече он, хвала ти. Хм, хвала и теби, баш ти хвала (што ме ометаш у покушају да заспим пре поноћи). Окретох се сад опет на десну страну и леву ногу, савијену у колену, подигох колико сам могла, а десну, исто толико, испружих (готово ми извири испод танког јоргана). Е, до магарца, више ми није успевало да склопим очи. Почех да се преслишавам таблицу множења. /У школи су нас стално упозоравали да је морамо знати у по дана, у по ноћи; шта знам, можда коначно неко позове... и упита... седам пута осам? Срамота да почнем да муцам./
Што нисам заспала није ни близу страшно као што сам наново укључила лаптоп... Да видим нешто, очекујући трећи позив. И нема га... Позовии меее, мој броој окреении... А јок, канда има преча посла (а не, као ја, муке с несаницом).
Нема коментара:
Постави коментар