Prvi put u toj radnji, kad platismo račun, sestra krete od kase desno, a Maša i ja za njom. Računasmo da hoće nešto još da poleda. Ali ispostavi se da ne zna s koje je strane izlaz. (Sasvim je mouće da se čovek, nakon dva-tri sata kupovine, načisto poubi.)
Maša i ja znale smo da je izlaz s leve strane i vidljiv s mesta na kojem bejasmo (ako ko poleda u tom smeru), pa preuzesmo vođstvo.
Drui put u toj istoj prodavnici desi se ista stvar. Platimo račun na kasi, sestra krene desno, mi za njom... a onda opet prsnemo u smeh, shvativši da ona ne zna kud je pošla. Mi smo opet nasele. Mišljasmo hoće još neku bluzu da pipne, neki kupaći, šešir da poleda. Kad, ona samo hoće da napusti radnju, a izlaz traži na suprotnoj strani, tamo de a nema.
Pa sestra mi je ko Domanovićev vođa. A Maša i ja nesrećne sledbenice. Sledimo je, ništa ne pitamo. A ona pojma nema kud će.