Verujem da duša sklona umetničkoj reči nađe spokoj tek kad zna da je neko od potomaka kadar da pojmi proživljene osećaje i ceni svedočanstvo o životu kojeg više nema.
Iskonska je čovekova potreba da ne bude zaboravljen, da i posle smrti ostavi o sebi trag. I moji su sestrići, čak i najmanji, za mene neočekivano, juče bili ushićeni ovim pisanim izvorom o životima naših predaka. Nadam se da će, nakon što napustim ovaj svet, neko i moje reči brižljivo čuvati kao najveću dragocenost.
Elem, sećam se da je deda Steva stalno sa sobom vukao rukopise pa ih, ko svaki umetnik iščitavao familiji. I rado su ga slušali, pa mu se i divili moji ukućani. U poslednje vreme molila sam ženu njegovog unuka, a svoju strinu, da te vredne papire potraži po kući. Ona je sumnjala da je sve uništeno (najverovatnije, prilikom nekog raspremanja, odloženo u magazu, gde su komade duše mog pretka najposle izgrizli miš(ev)i). Ne može se opisati moj bol zbog tog neizmernog gubitka.
Pre neki dan, međutim, strina se, nasmejana, pojavila s nekakvom kesicom, iz koje je virila iskrzana i mestimično oštećena hartija. Istog trenutka mojim se licem razlio isti takav osmeh. Kesica se bila zaturila ispod fioke starog ormara. Mada ja sunnjam da su reči mog pradede, u očajničkoj borbi da dopru od mene i svih koji žele da ih prigrle, utekle pred vandalskom ravnodušnošću i grčevito se priljubile uz dno fioke, čekajući dan spasenja.
Ako je sve dosad pesnička duša mog pretka nespokojna s onog sveta strepela nad svojim delima, napokon može da odahne. Odsad ću ja bdeti nad njom.
Нема коментара:
Постави коментар