Dok smo ulazili u aražu i tražili parkin, s radija se čula Zanina pesma: Žuti leptir maazi moj vraat, jutro njiiše vetar... dodirni mi kolena, to bih baš volelaa, heej. ..
Kako sam i sama pevušila, lupkah Injata po noama, ne uvek po kolenima. Kad refren krete i drui put, ruka mi umirena ležaše na njeovim nožicama. Ali sam i dalje pevala skupa s pevačicom: dodirni mi kolenaa, to bih baš volelaa... Na to Injat (koji se u prethodnim strofama očito već bio navikao na moje prste što po noama lupkaju) moju ruku, ljutnuvši se skoro, baci na svoja kolena, primetivši: I ja bih volela. (Malo se zaneo, pa zaboravio da promeni rod, ali kolena su kolena i, očito, ženska ili muška, žude za dodirima ili tek umirujućim ritmom mojih muzikalnih prstiju.).