Sve radim u trku. Pođem od kuće: šaku žita golubu, tri šake jarme s vodom patkama, po šaku granula mačkama, šaku granula štenetu. Ja mogu i da ne jedem. Ili ću jesti kad stignem, nisam ni gladna.

Vratim se kući, s kapije mi pod noge podleću jedan mačor, dve mačke, tri mačeta, psić, dve patke i golub. Dobro, lažem za goluba i patke. On je u kutiji, da ga mačor ne pojede za ručak (pre neki dan smo mu ga iz usta iščupali), a patke nisu baš poverljive i drže distancu (možda i zbog korone). Uglavnom, svi razjape čeljusti i kljunove (ko šta ima) iščekujući svoj obrok.

I krenem redom, nekim, kako mi padne na pamet: po šaku granula mačkama i psu, tri šake žita patkama, jednu šaku žita golubu, jednu šaku žita meni... Ups, greška, to nije moj ručak, zanela sam se. Ali sad mogu i ja da čalabrcnem nešto s nogu.

I tako. Čudila se nedavno moja Mia kako ja tolike životinje uspem da nahranim. I zasmejala sam se. Nekad je moja baba hranila punu štalu krava, pune obore svinja i stado ovaca, buljuk kokošaka... Ali, bogami, i moje serviranje potraje.