Juče ujutru jedna je žena rešila da ode. Nevidljiva kap prelila je nevidljivu čašu i žena se bacila sa svoje terase (recimo, jer precizna lokacija nije mi poznata a ni bitna). Jedna je žena odlučila da ode. Recimo zato što je bila tužna, usamljena, nemoćna. Recimo, jer prave razloge niti znam niti su sad bitni. Jedna je žena odlučila da umre.

Nekoliko sati potom prošli smo pločnikom na kojem joj se okončao let.

- Ne gazi tu - opomenu me sestra.

- Kako znaš da je baš tu? - upitah, izbegavajući pretpostavljeno kobno mesto.

Ona slegnu ramenima.

- Po ovoj mrlji možda - pretpostavih, iako se mrlji (možda zahvaljujući brzoj intervenciji komunalnog preduzeća) nije mogao utvrditi trenutak nastanka i uzrok. Možda se ovih dana tu nekome razbila flaša piva, možda je nekome ispala i razbila se lubenica...

Elem, znajte, kad jednom napustite ovaj svet, za vama će možda ostati kakva mrlja, da neko vreme na vas seća. A vrlo je moguće i mnogo verovatnije da ni mrlja ne ostane.